Pre nego što je postao jedan od vodećih holivudskih reditelja zahvaljujući mega uspešnoj Spajdermen trilogiji (Spider-man: Homecoming (2017), Spider-Man: Far From Home (2019) , Spider-Man: No Way Home aka Spajdermen – Put bez povratka (2021) (koja će imati i nastavak sledeće godine ali bez Wattsa), Jon Watts je debitovao hororom “Clown” (2014) a potom je snimio “Cop Car”.
Dvojca dečaka u bekstvu (od svojih kuća zbog toga što, blago rečeno, to uopšte nisu “topli porodični domovi”) nailaze na, naizgled, napušteni policijski-šerif auto. Pošto im se ukazala prilika oni će je i iskoristiti i krenuti u vožnju, prvo kroz livade a potom će izaći i na drum.
Ono što ne znaju, a mi (publika) ćemo veoma brzo saznati, u kraćem flešbeku, šerif (glumi ga uvek šarmantno jezivi Kevin Bacon) je ostavio ovde auto da bi, u blizini, sahranio dva leša.
I dok je prvi leš iz gepeka uspešno ubacio u nekakvu rupu/bunar kada se vrati do mesta gde je ostavio auto da pokupi i drugo telo šerif shvata da mu je auto nestao, zajedno sa telom.
Ovo je zgodna i zanimljiva premisa na kojoj Watts (istovremeno i scenarista) zasniva ovu priču i zaista u početku ovo deluje veoma interesantno. Šerif u prvom trenutku pojma nema da su mu deca otela auto i sprema se za bekstvo jer veruje da će uskoro policija biti na njegovom tragu.
Deca blažena u neznanju šta se krije u gepeku uživaju u svakom trenutku baš kao deca. Krevelje se, igraju policajaca i koriste radio stanicu u autu, i nikako da nauče kako da zaustave ovo vozilo pa svaki put, kada menjaju položaje ko vozi, moraju da to rade trčeći oko automobila.
Sreća, sreća, radost. A onda će i oni otvoriti gepek a gotovo u istom trenutku i ljigavi šerif će saznati da mu još uvek ne preti nikakva opasnost i da može možda nekako preokrenuti ovu situaciju u svoju korist.
Kada polako zakoračimo u poslednju trećinu filma “Cop Car” se od jednog poletnog crnohumornog trilera polako pretvara u jednu mračnu priču koja, kako se bližimo kraju, gotovo “pojede sav kiseonik” iz prethodne zadovoljštine koju nam je ponudio a unutarnja logika (koju je samu nametnuo za svoje likove) postaje sve manje bitna a sve zbog potrebe da nas odvede u to, jednako nezadovoljavajuće, finale, koje gotovo poništi sve ono što je prethodno bilo dobro.
Na skali od (1-6) ocena: 3
