Verovatno bi, kada bi me neko upitao, koje evropske reditelje volim među njima bio i Luc Besson. Međutim, upravo sam malopre proverio, to bi bila i na neki način “lažna” izjava jer bi se taj moj stav zasnivao na onom njegovom bisernom nizu filmova iz devedesetih, počevši od “Nikite” preko “Leon Profesionalac” do “Petog elementa”.
Da, nisam gledao (još uvek) “Veliko plavetnilo” (1988) a nakon “Petog elementa” samo su još dva Besonova ostvarenja zalutala na moj radar (The Family (2013) i Lucy aka Lusi (2014)). Dakle ipak nakon manje od trećine odgledanih filmova koje je režirao svakako ga ne mogu uvrstiti u omiljene režisere ali to ne znači da se “odričem” i njegova tri filma iz devedesetih.
Kad ratnik prkosi sudbini zbog izgubljene ljubavi, rađa se besmrtnik od čije senke zadrhti i samo svitanje. Luk Beson predstavlja epsku priču o nastanku legende…
iz reklamnog materijala
Knez Vlad II, grof Dracul, živi samo za ljubav svoje supruge, princeze Elizabete. Neuporediva po lepoti i dobroti, ona je njegov život, njegov vazduh, njegova krv – jedini razlog njegovog postojanja. Nakon pobedničkog rata vođenog u ime Crkve, knez je očajan kada sazna za njenu smrt. Skrhan bolom, diže pobunu protiv Boga koji mu je oteo voljenu, smisao njegova života. Kad sazna da bi njegova ljubav jednog dana mogla da se reinkarnira, grof proklinje Boga i osuđuje sebe na besmrtnost. Od tog časa Drakula mora strpljivo da čeka povratak svoje izabranice. Četiri stotine godina kasnije ponovno je pronalazi u liku mlade Mine…
Prethodni opis više liči na ono “šta je pisac hteo da kaže” a ne ono što nam je zaista predstavljeno u filmu. Pisac odnosno scenarista je istovremeno i režiser te sve što ovde ne valja i ono što valja možemo slobodno pripisati Luc Bessonu.
Prva stvar koja ne ide u prilog “Dracula: A Love Tale” je fakat da sam početkom godine već gledao jednu ekranizaciju Drakule Brema Stokera. Naravno mislim na Nosferatu (2024). Ovo pričam samo u kontekstu zapleta jer se svakako ova dva filma ni na jednom nivou ne mogu porediti. U stvari, ako to i pokušamo, film Luc Bessona u tom duelu nema nikakve šanse.
Zbog toga to i neću činiti (možda upravo zbog ona 3 njegova filma koje i dalje volim). Ovde je problem što, nakon tako svežeg gledanja, osnovni zaplet je uglavnom isti i tu nema nekih većih iznenađenja.
U stvari, “Drakula: Večna ljubav” je upravo najzanimljiviji u onim ređim trenucima kada napusti tu bazičnu svima poznatu priču. Napr. ma kako budalasto zvučao čitav podzaplet sa čarobnim parfemom kojim Drakula mami svoje žrtve (naročito osobe ženskog pola) on nam donosi nekoliko lepo uslikanih scena. Tu su i nekakvi “đavolčići-trolovi” koje ne pamtim iz nekog drugog filma na ovu temu a ovde se koriste za par duhovitih trenutaka.
Doduše, kao da su oni došli iz nekog drugog filma što je i osnovni problem sa ovim delom.
“Dracula:A Love Tale” ne uspeva da u svojih predugih 129 minuta prokljuvi šta zaista želi da bude. Klasičan horor sa vampirima, parodija na iste takve priče ili zaista nekakva epska ljubavna priča koja se proteže vekovima (i kojoj suštinski i teži).
U filmu glume Christoph Waltz, Caleb Landry Jones, Matilda De Angelis i Zoë Bleu Sidel ali i oni kao da ne shvataju ili nemaju dovoljno instrukcija u kakvom filmu zaista treba da glume. Osim možda lik sveštenika kojeg tumači Christoph Waltz. Njegov karakter, neka vrsta Van Helsinga, sve vreme ovde je prikazan u satiričnom komičnom ključu i tamo gde treba i tamo gde verovatno ne treba.
Na kraju, kranji utisak jeste slabašan ali ne mogu zaista reći da je film negledljiv. To što nije mnogo dobar je već druga priča. Da li par zanimljivih scena i upečatljivih vizuelnih prizora zaista zaslužuju vaše vreme morate prosuditi sami.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
