“The Blood on Satan’s Claw” je, kako kažu, kultni britanski horor film i zajedno sa još dva, Witchfinder General (1968) i The Wicker Man aka Čovek od pruća (1973) čini “(ne)sveto trojstvo” britanskih horora koji imaju elemente njihovog foklornog “nasleđa”.
Radnja je smeštena u neko selo na početku 18 veka i započinje kada, tokom obrade zemlje, farmer Ralph pronađe grozomorne ostatke nekakvog bića ispod pluga. Ne časeći ni časa i ne hitajući ni hita on odhita pravo do imanja gde je, trenutno u poseti, i jedan sudija.
Sudija, mada sa velikom skepsom, posluša Ralpha i zajedno odoše da pogledaju leš. Istovremeno na to imanje stiže i nećak svoje tetke (ili već koja je funkcija osobe kojem si tetka, stric-nećak sam siguran za tetka-nećak baš i nisam) sa svojom verenicom.
Ni tetka, a ni pomenuti sudija (kasnije kada se vrati), nisu baš zadovoljni izborom verenice jer je ona “obična seljanka”.
Inače, sudija i Ralph nisu našli onu lešinu (koja je bila, u tom kratkom vidljivom kadru, čudnovata kombinacija lobanje napr. koze i jednog gotovo živog oka) ali nema sumnje da je to početak nečega strašnog što sledi…brrrrr…
Uskoro će mnoge u tom selu zaraziti nekakvo “ludilo”, verenica će završiti u ludnici nakon što (nekakvim kandžama) izgrebe tetku, deca se sve čudnije ponašaju a jedan od njih i strada itd…itd..
“The Blood on Satan’s Claw” je, baš vidljivo, snimljen sa veoma skromnim budžetom što veoma utiče na izgled filma i ne mogu reći da je režiser Piers Haggard (inače, profesionalni zanatlija i ništa više od toga) maksimalno što je bilo moguće izvukao iz njega. Postoje i drugi filmovi sa sličnim budžetima koji izgledaju spektakularno bolje.
Na samom početku ovo je bilo zamišljeno kao omnibus film sa tri priče (o devojci koju zatvori na tavan luda tetka, o deci koja nađu čudni leš u polju, o čoveku koji sam sebi odseče ruku) i sudeći po konačnom proizvodu taj prvi scenario je prošao samo kroz neke sitnije izmene jer zaista, mada su neki likovi/događaji i povezani, ovo kao celina ne deluje ni ujednačeno ni vremensko/prostorno logično.
Ono što me je od početka prilično otežalo moju dobru nameru da se maksimalno usredsredim na ovaj film jesu ove loše perike koje ovim glumcima stoje kao “piletu sise” i koje bi bile idealne u nekakvoj parodiji.
Kada vam kažem, a da budem blag, da se ni jedan glumac nije uopšte snašao u svojoj ulozi priznajem da mi je bilo baš teško da “The Blood on Satan’s Claw” izguram do kraja.
Ipak zbog izuzetnog poštovanja kojeg gajim ka engleskom paganizmu i monstruizmu praviću se Englez i dati ovom filmu prelaznu ocenu.
Na skali od (1-6) ocena: 2
