Konačno na ovom sajtu predstavljamo prvi tekst o nekom filmu Luca Guadagnino (od ukupno dva koje sam pogledao…što je, dragi moji čitaoci, totalno nebitan podatak za Vas, ali zašto ga ne pomenuti i time produžiti ovaj inače veoma kratak tekst o “Rivalima”).
U pitanju je priča o troje mladih ljudi u vrtlogu ljubomora, strasti, ega i zavisti dok teniske loptice fijuču oko njih. Fijuču jer su svo troje teniseri.
Zendaya je Tashi Duncan velika teniska nada koju će povreda odvojiti od terena. U braku je sa Art Donaldson-om (glumi ga Mike Faist kojeg neki znaju iz Spilbergove “Priče sa zapadne strane) a u ljubavi je bila (a možda je i još ?) sa Artovim najboljim drugom Patrick Zweig-om (kojeg ovekovečuje glumac Josh O’Connor kojeg većina prepoznaje po Netflix-ovoj kruni u kojoj je glumio mlađanog Princa Čarlsa).
Scenario Justin Kuritzkes-a uz vrludavu režiju Luca Guadagnino nas smešta u više različitih isprepletanih vremenskih tokova u kojima pratimo sudbine ovih (suštinski nimalo dragih) likova od trenutka kada su se upoznali (pre 13 godina) i trenutka u kome igraju meč na nekakvom svima osim njih dvojci (tj. trojci) nebitnom čelendžer-u (u sadašnjosti).
“Rivali” započinju tim teniskim mečom koji Tashi netremice prati iz publike a dok Art i Patrick nesebično razmenjuju udarce totalno sebično bacaju poglede ka Tashi. Dok se taj meč odvija Guadagnino nas baca u razne vremenske dimenzije njihovih odnosa dok tenzije i na terenu i u priči koja se odvija pred našim očima sve više rastu i rastu…i jedva čekaju da porastu.
Scenario tj. dijalozi su veoma inspirativni i zabavno oštri, svo troje glumaca je veoma raspoloženo i da je Luca Guadagnino malo obuzdao svoj režiserski ego “Challlengers” bi bio stvarno veoma dobar film.
Mada mi se generalno dopada vizuelni stil na kome Guadagnino insistira u ovom filmu seckanje radnje slovmoušn kadrovima i forsiranje često nepotrebno dramatične muzike čini da “Challengers” često deluje kao nekakva (italijanska) reklama za parfem ili Zenday-ine kostime nego stvaran film.
Naročito je to izraženo u završnici filma koji inače mnogi smatraju vrhunskom a ja je smatram vrhunsko prepotentnom i prosto nisam mogao da verujem da neko može ovako užasno loše da koristi, inače prosti tehnički trik, “usporeni snimak” koji načisto ubija moguću tenziju i dovodi gledaoce (mene) u veliku opasnost da ne zaspite.
Stariji će možda razumeti kada kažem da su mi i komentari Vladanka Stojakovića bili brži i dinamičniji od onog na šta liči poslednjih 15-ak minuta filma…
Na skali od (1-6) ocena: 3+
