“Memoria” je jedan od onih filmova koji su napravljeni samo zato da bi bili prikazivani na festivalima i to, što se tiče konkretno ovog kolumbijskog filma, veoma uspešno jer je osvojio nagradu žirija u Kanu 2021. Ta Prix du Jury se i inače, kako je objašnjeno, dodeljuje originalnim hrabrim delima filmskih autora (te zato verovatno ne prepoznajem 99% naslova filmova koji su istu dobili poslednjih godina).
i da u ovoj amazonskoj pećini imam internet koji nije na nivou 1999 godine verovatno bih neke od ovih i potražio online...ali svakako ne zbog "Memorie"
Elem “Memoria” je izuzetno spor meditivan film bez klasične narativne strukture (ako uopšte i ima neku naraciju). Jessica (Tilda Swinton) se preselila u Kolumbiju (u Bogoti joj živi sestra) i u Medelinu se bavi nekakvim biznisom sa cvećem. U jednom trenutku traži opremu u kojoj bi držala orhideje ali se uopšte ne sećam da sam video čime se tačno bavi a to uopšte nije bilo teško jer “Memoria” nije od onih filmova da ako trepnete nešto će te propustiti. Naprotiv, i da zaspite na kratko verovatno će te se probuditi u istoj beskonačno dugoj statičnoj sceni)
Zaplet se vodi oko misterioznog zvuka koji Jessica jedina (povremeno) čuje i njenim pokušajima da otkrije koja tajna se krije iza toga (osim, kako i sama u jednom momentu kaže, da je jednostavno luda).
Režiser filma je Apichatpong Weerasethakul (i ne pokušavam da mu izgovorim ime) i kažu da je ovaj Tajlađanin (?!) poznat po ovakvoj “lirskoj poetici” koju mu je donela pregršt nagrada pre svega u Kanu.
Ako je suditi po “Memoria” ta njegova poetika se zasniva na tome da se fiksira kamera na jedno mesto, pusti snimanje (uglavnom totalima i srednjim planom) i onda gledamo tu sliku nekoliko minuta (pa još nekoliko minuta). Jeste lepa slika ali, stotinu mu vampira, hoću da gledam film a ne likovnu izložbu.
Možda neko od vas voli ovakve filmove i pretpostavljam da je doživljaj ovih nepokretnih slika znatno bolji na velikom platnu nego na malom monitoru…ali ipak…
Na skali od (1-6) ocena: 2
