“Materialists aka Spoj iz snova” mi uopšte nije legao kao film iz nekoliko razloga koje ću izneti nakon reči naših sponzora.
Reči naših sponzora
nemamo sponzore
Lucy (Dakota Madame Web aka Madam Veb (2024) Johnson) je provodadžijka koja radi u agenciji Adore koja se bavi “ljubavnim posredovanjem”. Nešto slično kao popularne dejting aplikacije ali ovog puta uživo, sa napr. Lucy pričaš koja su ti očekivanje i koje sve osobine ta osoba mora da ispuni da bi se uopšte susrela sa njom.
Na osnovu prikazanog u filmu, u Njujorku to za žene znači da je muškarac bogat i visok, dok za muškarce da je žena zgodna i mlađa bar jedno dve decenije…otprilike.
Lucy je nekada davno, što bi rekli u drugom životu, bila u ljubavi sa John-om (Chris Fantastic Four (2005) i Rise of the Silver Surfer (2007) Evans) na koga će naleteti na venčanju para koji je spojila. John nije gost na venčanju već kelner koji radi ze ketering firmu koja je obezbedila hranu.
On je neuspešni 37-godišnji glumac (i dalje u pokušaju) koji stanuje u istom stanu (kada je bio sa Lucy u vezi) zajedno sa još dva cimera.
Na tom istom venčanju Lucy će upoznati i Harry-a (debi uloga do ovog filma totalno nepoznatog glumca po imenu Pedro Pascal).
Harry ispunjava sve Lucy-ine kriterijume. Bogat je (veoma), privlačan i visok i onaj najvažniji, u isto vreme mu se u američkim bioskopima prikazuje tri filma a da ne pominjemo i onaj HBO šou.
Znači imamo tipičnu postavku za neku romantičnu komediju u kojoj se oko srca neke dame “biju” dva muškarca, ovde začinjeno klasnim/bogat/sirotan razlikama. Ali ovo nije tipična romantična komedija i to sam unapred i znao te to nije razlog što mislim da ovaj film i nije baš nešto dobar.
Pođimo od samog koncepta za kojeg je apsolutno zaslužna autorka Celine Song koja je i režirala i napisala scenario.
Ovo bi trebala da bude neka vrsta anti romantične komedije (što u današnjem holivudskom trenutku deluje i više nego anahrono jer su te komedije praktično izumrele kao bioskopska ponuda) i kao što već rekoh nemam ništa protiv toga samo da je ovde dosledno izvedena. U jednom trenutku će taj koncept naprosto napustiti i junaci ove priče a i Celine Song i pretvoriće se u klasični romkom (doduše bez nešto mnogo komedije) koji osim što ne odgovora postavljenom tonu filmu ne uspeva ni da nas ubedi da upravo jeste to što se pravi da nije.
Između Dakote Džonson i Krisa Evansa nema nikave romantične iskre a kamoli nekakve vatre te nam nije jasno zašto su oni ikada bili u vezi (postoji jedna scena iz njihove prošlosti koja još samo dodatno uverava sve nas da njih dvoje nisu jedan za drugo).
Mada ne mislim da je ćerka Don Džonsona i Melani Grifiti naročito kvalitetna glumica ovde joj ne pomaže ni scenario koji od dijaloga pravi kvazi inelelektualne rasprave na temu muško ženskih odnosa (iz valjda Njujorške perspektive).
Tako ćemo čuti gomilu “mudrih” izjava koje bi u nekom drugačijem kontekstu ili da su ostale samo na papiru i delovale intrigantne ali ovde, u ova preduga gotovo 2 sata, malo toga zaista funkcioniše kako treba.
Ipak ću mu dati sasvim korektnu ocenu jer možda teme i način na koji se bavi njima mene nisu pogodile kako treba ali ne sumnjam da u svetu postoj dovoljno površnih hladnih i umišljenih ljudi kojima će ovo biti super zabavno.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
