Badnje je veče ali vredna i lepa Angela ostaje prekovremeno u firmi i među poslednjima kreće kući. Dobro, ne baš kući (jer je tamo ne čeka ni kuče ni mače) već ka porodičnom domu (na par sati od Njujorka) gde će sa familijom, sestrom i njenom dečicom dočekati Božić. Pokloni (a među njima i kostimi Deda Mraza) su već spremljeni u gepeku automobila parkiranog u podzemnoj garaži na nivou P2.
Kada Angela pokuša da startuje auto i konačno krene na zasluženi božićni odmor, pogađate, auto neće da upali…neće, pa neće.
Na sreću tu je simpatični i pomalo čudan čuvar parkinga koji bi mogao da joj pomogne da otključa vrata i pozove taksi. Mrak je odavno već pao a pada i prvi sneg. Veoma brzo će i Angela pasti u šake ovog simpatičnog i pomalo čudnog čuvara psihopate koji misli da je ona zaljubljena u njega baš onako kako je on u nju.
Sve ostalo što sledi je ono što smo navikli u sličnim okolnostima u kojima ste se, verujem, i vi našli milion puta, dal’ kao psihopata ili kao žrtva.
Alexandre Aja (Oxygen (2021)) je sa svojim prijateljima smislio priču inspirisan napadima koji su se tih godina dešavali u podzemnim garažama Pariza a pošto je bio novo, sveže (horor) lice u Holivudu (i uspeha njegove verzije The Hills Have Eyes (2006)) i nije mu bilo teško da skupi relativno mali budžet za “P2” i da njegov drugar Franck Khalfoun ovde debituje kao režiser.
Lokacijski smešten gotovo sve vreme u podzemnu garažu (inače je snimljen u pravoj garaži) i sa skromnim brojem likova, što u ovakvim horororima i nije dobar znak jer to vodi i manjem broju leševa tj. potencijalnih žrtava, “P2” jeste na trenutke zanimljiv ali nema potrebne rastuće tenzije a dešavanja koja nam prikazuju definitivno ne opravdavaju predugo trajanje filma od 98 minuta. 15ak minuta kraći bi verovatno bilo optimalno mada ne i mnogo kvalitetnije.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
