“Thelma” je skandinavski (tačnije norveški) neskriveni omaž “Keri” ovde provučen kroz LBGT (sa naglaskom na L) prizmu.
Umesto na vrelom američkom jugu* radnja se odigrava na hladnom evropskom severu a glavna junakinja Telma (za razliku od Keri) već je davno dobila menstruaciju. Njeno “buđenje” (i razotkrivanje duboko potisnutih natprirodnih moći) se dešava kada otkriva da je drugarica (sa tek upisanog fakulteta) veoma jako privlači (i nečiste misli donosi).
Za Telmu su one svakako nečiste jer je odrasla u kući hrišćanskih vrednosti sa roditeljima* koji su veoma strogi po svim tim pitanjima. Za razliku od Keri ovde je otac taj koji je više “fanatički” obojen što je sasvim u skladu sa inverzijom koju nam scenarista i režiser Joachim Trier ovde donosi.
Sve u svemu, meni taj “političko angažovani” deo filma nimalo ne smeta (naprotiv, ma koliko ovo možda šovinističko anti gej zvučalo, mnogo mi je privlačnije kada u nekoj sceni gledam kako devojka stavlja svoju šaku u gaćice druge devojke nego da to rade dva momka…eto, rekao sam…streljajte me sada) jer “Thelma” je dovoljno različita i zanimljivija kao sam film nego kao već pomenuti omaž ili taj “propagadno” lezbejski deo.
Naime, Trier uspeva da prenese tenziju i napetost (i seksualnu i moralnu) ali pre svega trilerski hičkokovsku. Ovde umesto one čuvene Hičkokove bombe ispod stola imamo, bar u početku, misterioznu katastrofičnu moć koju Telma poseduje i za koju ne znamo kada će “eksplodirati”.
Nažalost, nakon uzbudljivog klimaksa negde u sredini filma, nastavak nam donosi nekako utabanu i već viđenu stazu sa nekim klasičnim horor trikovima i “doskočicama” sa sve očekivano/neočekivanim krajem i porukom koju nam nepotrebno gotovo bukvalno “crtaju” (za one koje valjda nisu mogli da ukapiraju šta je pisac hteo da kaže).
I dok neke simbolične slike (prikazuju nam gusenicu istovremeno sa Telminom “transformacijom”) ne remete strukturu filma čini mi se da takvih “nabijanja na nos” ima i previše.
Uprkos pomenutih mana, “Thelmu” ću pamtiti po ubedljivoj glumi Eili Harboe koja tumači naslovnu ulogu, po divnoj fotografiji Jakob Ihrea koji nam norvešku hladnoću gotovo unosi u dom, i po atmosferičnoj i dobroj režiji kojim ovaj film dovoljno obiluje…
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
*naravno, radnja Keri se odigrava u Mejnu koji nije američki jug ali priznajte da sa “vrelim jugom” ta rečenica baš moćno zvuči…ne i istinito 🙂
**Telminu majku glumi Ellen Dorrit Petersen a pamtimo je po filmu Blind
