Ova polu-auto-biografska drama režiserke Joanna Hogg je te 2019 godine doživela izuzetno povoljne kritike (naročito u rodnoj Britaniji) te je čak, u nekim anketama (Sight&Sound) od strane istih tih kritičara proglašena i najboljim filmom te godine. Prosto neverovatno, bar po mom, skromnom, gledalačkom iskustvu da neko ovaj film proglasi najboljim…
Glavna junakinja je mlada Julie (Honor Swinton Byrne, ćerka Tilda Swinton koja joj ovde glumi majku, u svojoj praktično prvoj ulozi) student filmske škole u Sunderland-u. Vreme dešavanja, rane ’80…
Njen relativno bezbrižan, pravilno rečeno, siguran život remeti poznanstvo sa starijim muškarcem (a rečitim intelektualcem) Anthony-ijem (Tom Burke, glumi Orsona Velsa u onom Finčerovom Mank-u) sa kojim ubrzo stupa i u ljubavnu vezu.
Ono što naša Julie (iliti Džuli što reče Daniel) ne zna, jeste da ovaj fini gospodin koji radi u ministarstvu spoljnih poslova krije poročke samodestruktivne tajne, a kada ih ubro i otkrije, u ime te nežne naivne ženske ljubavi, odlučuje da i dalje ostane u toj, pokazaće se, veoma toksičnoj vezi.
Inače, neću vam ovde, u tekstu, otkriti šta to krije Anthony, jer to je je jedno od retkih, stvarno retkih iznenađenja u ovoj priči, ali ta “tajna” nema nikakve veze sa nekakvim zločinačkim ponašanjem…nije ovo ta vrsta filma… a i onako, već nakon 30ak minuta znaćete koja je.
Znači, verovatno ste zaključili, nije priča ta što je oduševila silne kritičare. U čemu je onda tajna ? E, ovu tajnu, mogu da vam otkrijem… u pitanju je stil, i nemojte ovo pogrešno shvatiti, žensko “pismo”.
Nema mnogo “coming of age” filmova od strane ženskih autora. Generalno, naravno, problem je što nema uopšte mnogo filmova žena režisera, ali to je druga priča.
Joanne Hogg ove godine puni 60, a “The Souvenir” je tek njeni četvrti dugometražni film (mnogo više su joj pružali šansu na TV). Film je nastao iz njenog ličnog iskustva što je nesumnjivo pomoglo da prenese odlične instrukcije debitantkinji Honor Swinton Byrne da svoj lik, emotivno krhke ali istovremeno i veoma snažne i tvrdoglave, devojke odigra ovako uverljivo.
Pomenuh i stil. Vizuelni stil Joanne Hogg nije nimalo spektakularan. Karakterišu je dugi kadrovi sa kamerom, često postavljenoj u ulozi “trećeg lica” , koja negde iz pozadine, nepretenciozno ali svakako voajerski, posmatra osobe koje pričaju.
To daje priliku da se stvori autentična i gotovo neizdržljiva atmosfera opšteg beznađa, tačnije, bezizlaza u kojoj se, veoma svesno, nađe Julie.
Opet, ako niste dovoljno skoncentrisani, ako ste umorni nemojte započinjati sa gledanjem. Ja sam, priznajem, prvi put zaspao negde na početku. Potom htedoh da nastavim od tog mesta ali morao sam da vratim na početak jer mi nikako nije bilo jasno kada su i kako Julie i Anthony postali ljubavnici.
A onda sam shvatio da “The Souvenir” koristi često jedan zgodan narativni filmski “trik”, elipsu. Jednostavno vremenski preskače određene događaje a mi tek na osnovu trenutnih dešavanja možemo/moramo zaključati kako su naši protagonisti našli upravo sada i ovde u toj tački (mikro)kosmosa.
Elem, da bi stvarno voleo neki film mora da me i emotivno “pogodi”. “The Souvenir” jednostavno nije. Plus, smatram da je predug (119 min) i ne baš dobrog tempa.
Ova, praktično, duo drama, ima sve art sastojke zbog kojih će biti uvek dobar gost festivalskih dvorana, ali ne komunicira sa gledaocima na dovoljno ubedljiv način.
Destruktivne veze i trenutke apstinencijalne krize smo ipak gledali u boljim filmovima.
Na skali od (1-6) ocena: 3 +
