Ovih dana, i do kraja ovog fatalnog februara…samo Balašević. Kad i ako smognem snage napisaću neki duži tekst o panonskom mornaru.
Tih par recenzija koje su se pojavili od 19 februara bejahu unapred zakazane...a sve one, neobjavljene, a planirane, pomerio sam do marta...kada sam se, nakon šoka (a beše šok), setio da postoji ovaj sajt...
Ono što me je mnogo više iznenadilo od njegove, ipak, prerane i tako neočekivane smrti u ovim “medenim” vremenima je činjenica da mi je Balašević, naposletku, toliko mnogo značio.
Ne, nemojte me pogrešno shvatiti…oduvek mi je bio drag ovaj lala… od malena…
Jednostavno…poslednjih godina….decenija….prestao sam da ga slušam…. ne zato što sam ga manje voleo….već jednostavno…druge stvari su mi bile bitnije i hitnije… jer, šta ima da brigam…Đole je uvek tu…. uopšte ne razmišljam da će da ode…
I tako…kada smo porodično otišli na onaj prvi koncert u Areni 2016 godine, jeste da su mi klinci hrabro izdržali dva i po sata pa ih je supruga “odvukla” kući jer im se spavalo, a ja ostao još dva sata…sam u prepunoj areni…
nisam ni razmišljao da to ponovim i naredne godine.. Jer Đole je uvek tu…
Biće koncerata još…što bi se smarao jureći za kartama….i te 2016 godine imao sam sreće jer sam mogao, u pravo online vreme i na pravom online mestu, dograbiti ih …
Đole je uvek tu…
