1840 je godina. Japan. Kada samuraj zatekne svoju dragu u zagrljaju (i snošaju) sa drugim izvuče…mač i (u slov motion-u) ubije njega (glavo luda…odsečena), ubije nju i na kraju harakira sebe.
Prođe stotinjak (i više) godina kad se u tu kuću useljava porodica iz Amerike, muž,žena i ćerka. Valjda je muž (Edward Albert) nekakav novinar pisac i navodno je razlog što je povukao familiju na drugi kraj sveta taj što piše…nešto, roman ili neki članak. U svakom slučaju za to mu treba pregršt fotografija pa se često šetka sa fotoaparatom oko vrata…svuda.
Inače tu kuću im je pronašao porodični prijatelj (diplomata) i to, kako se pohvali, veoma povoljno jer je ukleta tj. zaposednuta pa niko ne želi da je iznajmljuje.
I naravno, kao u svim filmovima sa ukletim kućama i duhovima, počinju da se dešavaju čudne uklete stvari koje vode ka jednom cilju. Njih je troje (mislim na duhove) a i ovi što su došli su praktično trojka, naročito kada se u dvojku (muža i ženu) uključi treći (diplomata)
“The House Where Evil Dwells” je neobično loš film u gotovo svim aspektima. Duhovi su, kao što možete videti po slikama, predstavljeni tehnikom dvostruke ekspozicije koja je korišćena još od početka istorije filma i koja jeste efektna (i jednostavna) ako umeš da je koristiš. Ovako i u ovoliko ogromnim količinama kao ovde deluje i veoma smešno i veoma jeftino.
Ništa bolji nisu ni drugi “efekti” koji su izuzetno jadni u jednoj sceni koja uključuje džinovske japanske rak pauke.
Scenario je bedan a sve još lošije izgleda kada se glumci ni malo ne trude da to dijaloško smeće bar malo recikliraju. Ne pomaže ni to što mnogi (glumci) deluju kao da su ih pokupili sa ulice i utrpali im tekst koji treba da izgovore.
Susan George svakako nije loša glumica ali ovde se gotovo utopila u ispod prosečno sivilo i samo povremeni (ali ipak retki) fleševi njenih bradavica poneki put učine gledanje zanimljivim.
Da ne kažem ali definitivno hoću (reći) jedini razlog što bi ste možda pogledali ovaj film jesu njene grudi (ako ste baš opsednuti njima). Za one koji nisu posednuti evo vam ih na još slika.
U stvari osim tog (dvostrukog) plusa jedini plus zaslužuje solidna fotografija tj. snimatelj filma Jacques Haitkin koji je kasnije bio direktor fotografije i u prvoj i drugoj “Noćnoj mori u ulici Brestova” i napr. u kultnom “The Hidden” (1987) Jack Sholdera.
Zaobići u širokom luku.
Na skali od (1-6) ocena: 1+
