“One Battle After Another”, novi film Paul Thomasa Andersona (Phantom Thread (2017)), inspirisan romanom iz 1990 godine Thomas Pynchon-a (pod nazivom Vineland), pisan je, po rečima samog Andersona, gotovo dve decenije, da bi se eto sada pojavio pred publikom kao nikad aktuelniji i istovremeno nikad “pogrešniji” film u pravom vremenu i na pravom mestu.
Ako ste pažljivo pročitali recenziju o “Fantomskoj niti” znate koliko poznajem filmove Paul Thomasa Andersona. Znači, ne baš puno.
Tako je “Jedna bitka za drugom” istovremeno i drugi njegov film iz 21 veka koji sam uspeo pogledati a svakako jedini na velikom platnu što inače preporučujem i svima kojima je želja da ga vide.
Snimljen je u VistaVision tehnologiji (Hičkok je u njoj snimio napr. “Sever severozapad”) na 35milimetarskom pravom filmu i zaista je vizuelno i lep i uzbudljiv u mračnim bioskopskim dvoranama (obratite pažnju na brilijantnu dugu scenu potere automobilima kroz pustu brdovitu pustinjsku cestu snimljenu u blizini San Dijega).
Dal’ je moguće da sam nekad gledao i Punch-Drunk Love iz 2002 godine ? Ne mogu da se setim…ali ni lik Leonarda DiCapria u filmu ne može da se seti famozne lozinke a nekada ju je sigurno znao.
Sledi kratak sadržaj filma:
Priča započinje oružanim napadom levičarske anarhističke i svakako terorističke grupe pod nazivom “French 75” na jedan imigracioni centar/zatvor gde (ova heterogena grupa) spašavaju/oslabađaju par stotinjak migranata dok jedna od njih (iz French 75), pod imenom Perfidia Beverly Hills (glumi je robustna Teyana Taylor), seksualno ponižava, u prvom trenutku pospanog a kasnije veoma probuđenog (u svakom smislu) kapetana Stevena Lockjaw-a (Sean Penn), komandanta ovog migracionog postrojenja.
Istovremeno “Ghetto” Pat Calhoun (Leonardo DiCaprio) napolju pravu diverziju koja uključuje raznorazne bombe i druga pirotehnička sredstva.
Ono što sledi je kolaž akcija/diverzija grupe “French 75” u kojoj gledamo kako podmeću bombe i rade razne druge revolucionarne stvari u ime “slobodnih granica i zaustavljanja predrasuda u fašističkoj* Americi” (*mislim da reč fašizam ipak ne pominju).
Ovo sve traje do jedne akcije (neću ulaziti u detalje zbog spojlera) u kojoj, konačno, neko biva ubijen (do te scene ni jednu ljudsku žrtvu nismo videli kao posledicu njihovih hrabrih poduhvata).
Sledi “time-jump” od 16 godina u trenutak kada Steven Lockjaw, koji je u međuvremenu postao pukovnik, konačno dobija priliku da se pridruži nekakvom ekskluzivnom i moćnom tajnom društvu (pod imenom Božićni …pa nešto…). U tom “klubu”mogu biti samo retki ljudi na odgovarajućim pozicijama u društvu i pre svega čistokrvni. I to od pra, pra,pra-predaka pa naniže, plus bez nečasnih misli a kamoli nekakvih radnji sa suprotnim rasama i polumešancima.
(Anderson ovu grupicu, koju nam predstavi putem jednog mlađeg guvernera, jednog vojnog oficira i jednog tajkuna, osvetljava u jasnom satiričnom tonu).
To sve pokreće akciju lova na preživele/ne-uhapšene članove “French 75”, pre svega za “Ghetto” Pat Calhoun i njegove šesnaestogodišnje ćerke Willa-e koji mirno žive sa lažnim identitetima u (izmišljenom) gradu Baktan Cross (u jednom trenutku tokom produkcije naziv filma je i bio The Battle of Baktan Cross).
“Jedna bitka za drugom” je, kao što napisah, veoma aktuelan film, anti Trump i anti Republikanski i malo je licemerno i rekao bih kukavički što ni Anderson ni protagonisti to ne iskažu jasno u svojim obraćanjima tokom promocije ovog filma.
Što bi se reklo, skupite muda i jasno recite “Fuck Trump, Fuck Republicans, Viva la revolución !”.
Ovako ostavljate takođe besramno “hrabrim” filmskim kritičarima da o njemu pišu lovorike i hvalospeve u svojim recenzijama proglašavajući ga nekakvim remek delom i najboljim ovogodišnjem ostvarenjem pre svega zato što se slažu sa idejama koje propagira.
Paul Thomas Anderson će nesumnjivo konačno osvojiti svog prvog Oskara ove godine i prekinuti to “prokletstvo” koje ga prati sa do sada 11 bezuspešnih nominacija .
Kada smo već kod “propagande”, kao što sam često pisao, nikada nisam bio protiv “propagande” i ideja koja holivudska (ili bilo čija) ostvarenja nose u sebi ako se to radi na “pravi” način, bez obzira da li mi se neke ideje sviđaju ili ne.
U ovom filmu Paul Thomas Anderson ne nabija publici na nos te svoje stavove već na pravi filmski način i kristalno bistro načinom kako su predstavljene teme i postupci likova iskazuje poruku koju želi da nam ostavi u amanet. Voleo bih, ipak, da je mnogo precizniji i u svojim intervjuima.
Ili možda se to podrazumeva… a možda sam samo propustio neki aktuelni intervju u kome upravo priča o ovome. Ne želim da grešim dušu.
Nevolja sa tim početnim delom filma je što je prilično nekoherentan i jednostavno predug (čitav film traje čak 162 minuta) a imajući u vidu i dešavanja poslednjih nedelja u pravom svetu tj. u Americi (od ubistva Charlie Kirk-a i napada na ICE migracioni centar/zatvor, počinjenih oba od strane (definitivno ne baš normalnih) mladih osoba, ako ne pripadnika neke radikalne levičarske grupe onda svakako inspirisanih upravo levičarskim porukama/stavovima) ispade čak i (nepotrebno) neumesan (mada za to ekipa filma ništa nije kriva).
Teško da će, upravo zbog toga, ovaj film uspeti da povrati svoj ogromni budžet (minimalno potrošenih 135 miliona dolara) a kamoli da nešto zaradi.
Na sreću (publike) film u potpunosti počne funkcionisati u tom središnjem delu kada se pretvori u triler potere i potrage sve sa povremenim omažima nekim paranoidnim trilerima iz sedamdesetih.
Ono što sve vreme funkcioniše upravo kako treba su glumci i Anderson dokazuje (ponovo) da će u njegovim filmovima neki od njih ostvariti i svoje najbolje uloge.
Tu je i fina satirična crnohumorna nit koja nas prati sve vreme ali opet, povremeno, narušava i ozbiljnost/napetost pojedinih situacija (koji bi verovatno bez komičnih elemenata bile efektnije).
Takođe, super je fazon sa činjenicom da Leonardo DiKaprio ne može da se seti delova dugačke lozinke koja služi za komunikaciju sa članovima “French 75” (jer mu je “mozak ispijen” godinama duvanja i popijenog alkohola) ali i taj fazon se proteže previše dugo.
Lik Stevena Lockjaw-a je istovremeno i najzanimljiviji ali i over-the-top i to preterivanje, naročito u samoj završnici filma totalno nepotrebnom scenom, opet kvari kompletan utisak.
Dobar je ovo film koji je mogao biti pre svega kraći. Svakako nije najbolji iz ove godine 😉
Na skali od (1-6) ocena: 3+/4-
