Jedan od ponajboljih američkih filmova poslednjih godina “Promising Young Woman” je u toj Americi zaradio tek nekih 6.5 miliona $ (oko 12 miliona u ostatku sveta). Mada ostaje nada da je razlog tome što se pojavio u bioskopima usred Korone veća je verovatnoća je ta što današnja publika ne može da prepozna dobar film i da joj ga nabiješ na nos. A “Žena koja obećava” nam veoma hrabro i beskompromisno mnoge stvari “nabija na nos”.
“Cassie” Thomas (Carey Mulligan) ima neobičan hobi. Voli noću da odlazi u barove pretvarajući se da je veoma pijana kako bi privukla muškarce koji pokušavaju da iskoriste to njeno stanje. Kada pređu granicu (a pre toga je obično odvedu do svog stana/apartmana), Cassie prestaje sa tom svojom igrom i suočava ih sa njihovim predatorskim ponašanjem i pitanje je da li će u tom trenutku “lovac” koji je postao lovina uspeti uopšte da se živ izvuče iz te situacije. Da li uopšte takve osobe to i zaslužuju ?
U toj prvoj sceni takvog suočavanja između Cassie i “žrtve” nismo ni sigurni kako se ta situacija razrešila jer se scena prekida baš u trenutku “odluke” te će i u ovoj recenziji to ostaviti nerazjašnjeno (saznaćete ipak odgovor u prvih 15ak minuta filma).
“Promising Young Woman” je mračna komedija-triler koju je napisala i režirala Emerald Fennell. Radnja prati Cassandru “Cassie” Thomas (Carey Mulligan), 30-godišnju ženu koja je napustila medicinske studije i živi sa roditeljima, radeći u kafiću. Traumatizovana silovanjem i kasnijim samoubistvom svoje najbolje prijateljice Nine tokom studija, Cassie vodi dvostruki život, tražeći pomenutu osvetu protiv onih koji su doprineli Nininoj tragediji i široj “kulturi silovanja” koja je to omogućila.
Kada ponovo sretne simpatičnog Ryana (Bo Burnham), bivšeg kolegu sa studija pojavljuje se nada da će Cassie uspeti da se otrgne iz života u prošlosti ali, kao i uvek, novi događaji neumoljivo će je vratiti ka mračnim putevima koji vode ka jedinom cilju.
Osim što je “Promising Young Woman” prepun britkih dijaloga koje će vas u jednom trenutku nasmejati a možda odmah u drugom i užasnuti i to što je Carey Mulligan brilijantna u glavnoj ulozi, scenario (koji je napisala režiserka filma Emerald Fennell) vodi nas putevima koji se veoma retko ide i nekoliko puta, a naročito u jednom, ostao sam “bez reči” u najboljem smislu tog izraza jer jednostavno, u današnjim filmovima, naročito američkim, više ne očekujemo da ćemo videti “takve” stvari.
Film je bio nominovan u kategorijama najbolji film, najbolji scenario, montaža, najbolja režija i najbolja ženska uloga i osvojio samo Oskara za scenario. Te godine je “Nomandland” preoteo te nagrade. Nisam ga još pogledao ali sumnjam da uopšte može da se poredi sa ovim ostvarenjem koji možda i ima nekih sitnih mana, nekih nepotrebnih scena i možda, od strane pojedinih likova, ne baš suvislih reakcija ali ukupan utisak koji nam ostavlja je kao snažan i iznenadan udarac ravno u pleksus, udarac koji će vas u jednom trenutku možda i ošamutiti ali će te ga zauvek pamtiti.
Bravo kompletnoj ekipi filma. Ako se već snimaju “woke” filmovi neka svaki bude ovako dobar. A ovo i nije baš “woke” jer se bavi groznim stvarima koji se dešavaju oduvek u mračnim hodnicima nesrećnih “ljubavi” i poremećenih shvaćanja šta ta reč (ljubav) uopšte i znači.
Na skali od (1-6) ocena: 5*
*kada smognem snage da ga opet pogledam (a prvo gledanje je bilo evo već pre tri godine, da, ovaj tekst je napisan 3 godine kasnije) možda ocena bude samo veća
