“Blue Moon” će gotovo sigurno doneti prvu Oskar nominaciju za glavnu ulogu Ethan Hawke-u i to sasvim zasluženo. On je jednostavno ovde brilijantan u ulozi Lorenz Hart-a jednog od najvećih tekstopisaca pesama u istoriji američke (popularne/Brodvej) m(j)uzik(l)e.
Hart je tvorac stihova za šlagere poput “Blue Moon” ili “My Funny Valentine”
Richard Linklater je naravno režiser “Blue Moon” i ovim se nastavlja njihova (Hawke-Linklater) uspešna saradnja koja traje još od 1995 i “Before Sunrise”.
Sama priča, nastala na osnovu pisama koje su razmenjivali Hart i Elizabeth Weiland (koju glumi Margaret The Substance aka Supstanca (2024) Qualley koja i ovom ulogom pokazuje da je što se tiče glume verovatno i talentovanija od svoje majke Andie MacDowell) smeštena je u jednu noć, u jedan klub u kome će kompozitor Richard Rodgers (Andrew Scott) zajedno sa svojim novim tekstopiscem proslaviti veoma uspešnu premijeru mjuzikla “Oklahoma!” (a taj novi tekstopisac će postati deo najuspešnijeg muzičkog tandema u istoriji američkog mjuzikla poznatog pod nazivom Rodgers and Hammerstein…koji nam je napr. doneo i “Moje pesme moji snovi” tj. Sound of Music).
Hart će u taj klub doći prvi (inače na samom početku saznajemo da je ovaj talentovani ali i nesrećni umetnik preminuo sedam meseci kasnije) i uz šankera i pijanistu započeti svoju priču prepunu dugačkih (ali pametnih) monologa pomoću kojih saznajemo, u toj prvoj polovini, gotovo sve što treba da znamo i ovom liku i o istoriji njegove karijere.
Harta ćemo upoznati kao „izmučenog genija“ koji se bori sa alkoholizmom, depresijom, neuzvraćenom ljubavlju (prema Elizabeth mada je sasvim jasno da Hart preferira muško “društvo”) i raspadom svog legendarnog partnerstva sa Ričardom Rodžersom ( a sve to postavljeno u pozadini premijerne večeri “Oklahoma!” (sa uzvičnikom što će nam Hart nekoliko puta komično istaći) te 1943 godine).
Otrkrićemo, u interpraticiji Hawka, Hartovu intelektualnu oštrinu i verbalnu spretnost, koju nam (naročito u tom početnom delu filma) isporučuje neprekidnim brbljanjem koje je ispunjeno duhovitim primedbama, sarkazmom i neiskrenim komplimentima koje, sasvim očigledno, Hart koristi kao odbrambene mehanizme.
Upravo je to mnoštvo dugih (i kompleksnih) monologa i glavni razlog što se ovaj film neće, verovatno, baš dopasti većem delu publike. Zaista je prvih 30ak minuta naporno za gledanje ukoliko niste u potpunosti skoncetrisani ali kada ostali gosti počnu stizati i film ubacuje u drugu brzinu…
Da budem iskren, u toj brzini i ostaje do kraja te nemojte očekivati nekakva dramatična spektakularna dešavanja na ekranu ove, realno, kamerne drame (koja bi savršeno funkcionisala kao pozorišna predstava).
Poslednji kadrovi donose izuzetno emotivni oproštaj sa našim nesrećnim, samodestruktivnim junakom koji dodaju jednu novu dimenziju filmu koji je i pre toga definitivno bio dobar.
Na skali od (1-6) ocena: 3+/4-
