Guy Ritchie je 2019 imao premijeru dva filma. Onaj drugi, Gospoda, označio je povratak u staru formu, dok je ovaj prvi, Aladin, jedan tipičan savremeni Dizni proizvod, bez ukusa i mirisa.
Ritchie se ovde nazire u tragovima, sve je doterano i kontrolisano, dopadljivo i benigno, odmereno i smoreno, duhovito i dosadno…
Pesme su, valjda, okej…mada ne pamtim ni jednu. Vil Smit je, valjda, okej mada meni ni Robi Vilijams nije bio “zakon” (verovatno zbog toga što sam taj crtani samo jednom pogledao/pregledao). Ostale glumce po prvi put u životu vidim.
Originalna priča je, koliko vidim, pretrpela određene bitne i neke manje bitne izmene…ali…opet…
Ne vidim razloga da se nešto duže bavim ovim konfecijskim proizvodom. Za jedno nošenje (gledanje) je u redu… Deci će se verovatno svideti…
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Gimitrije Verzić, duh sa dva plava oka
