Ova nezaboravna priča smeštena je u francuski lučki grad Šerbur u kome često pada kiša a kad’ kiša pada ljudi nose raznobojne kišobrane.
Ali kiša ne smeta ljubavi između Ženevjev Emeri (Catherine Deneuve), mlade devojke koja radi u prodavnici kišobrana svoje majke, i Gija Fošera (Nino Castelnuovo), mehaničara u kog je zaljubljena.
Njihova romansa je stavljena na ispit kada Gija pozovu na vojnu službu u Alžirskom ratu, što dovodi do razdvajanja koje ugrožava njihove snove.
“Les Parapluies de Cherbourg” je podeljen u tri čina — „Odlazak“, „Odsustvo“ i „Povratak“ — istražujući teme ljubavi, žrtvovanja i prolaska vremena (vremenski između 1957 i 1963)
Ova prilično jednostavna priča je samo okvir jedinistvenog i pokazaće se neponovljivog trenutka u (beskrajnom) vremenu za Jacques Demy-a (napisao scenario i režirao) da napravi nešto što će trajati večno i što će, evo 61 godinu kasnije sa pravom biti i dalje smatrano remek delom svetske umetnosti…jer film jeste umetnost.
Režiser : Jacques Demy
Muzika : Michel Legrand
Glume: Catherine Deneuve, Nino Castelnuovo, Anne Vernon, Marc Michel,Ellen Farner.
Premiered prikazan 1964 na Kanskom festivalu gde je osvojio Zlatnu palmu
Naravno da bi se desio “Catching lightning in a bottle” odnosno nešto neverovatno potrebno je bilo da se i druge zvezde poklope.
Pre svega Michel Legrand je komponovao jednu od najlepših filmskih tema (koju možete čuti u prethodnom trejleru ) ali čovek je bio muzički genije te je komponovao još nekoliko nezaboravnih kompozicija.
Tu je i neodoljiva Catherine Deneuve koju je ovaj film katapultirao u filmske zvezde.
Činjenica je da nakon ovog (i pre ovog) filma nije bilo nešto puno uspelih “projekata” tj. mjuzikla u kojima, kao u “Šerburški kišobranima” sve vreme, između klasičnih muzičkih tačaka, glumci svoje dijaloge “pevaju” (kao napr. u operama) i to će vam možda, barem u početku, delovati kao “problem”.
Ali kada to prihvatite (a nema razloga da vam je potrebno nešto mnogo vremena na to “navikavanje” a silno verujem i pre toga) bićete već opčinjenim muzikom i divnim bajkovitim vizuelnim spektaklom technicolor boja.
Film je, kao što napisah sniman u Technicolor-u, što mu daje živopisnu, gotovo nadrealnu paletu. Boje su intenzivne ali pažljivo birane, dominiraju pastelni tonovi poput ružičaste, plave, zelene i žute, koji stvaraju tu pomenutu bajkovitu atmosferu. Na primer, zidovi prodavnice kišobrana su prekriveni šarenim tapetama, a kostimi likova često se slažu ili su u kontrastu sa okruženjem. Boje nisu samo dekorativne, već nose emocionalnu i narativnu težinu.
Na primer, Ženevjevina ružičasta haljina u ranim scenama odražava njenu mladalačku zaljubljenost, dok tamniji tonovi u kasnijim scenama nagoveštavaju gubitak nevinosti i promene koje će doneti doneti protok vremena bez svog voljenog Gija.
Za sve ovo je najviše zaslužan Žak Demi, u saradnji sa direktorom fotografije Žanom Rabijeom i scenografom Bernardom Evinom,
“Les Parapluies de Cherbourg” je opšte prihvaćeni filmski klasik i verovatno ništa novo (i pametno) o njemu ovde nisam napisao niti mogao napisati.
Doduše bitna je i faza u životu kada će te ga pogledati. Da li mogu biti objektivan ako sam ga pogledao, nedavno, u doba kada sam bio pogubljen u “klancu slomljenih srdaca” iz kojeg i dalje pokušavam da se nekako iskobeljam… ne znam.
Ipak verujem da bi i nasuprot svega toga ocena bila ista…
Na skali od (1-6) ocena: 5
