Dok su mnogi preksinoć gledali “umiranje” Srbije protiv Finske ja sam gledao “Dying”, trosatnu nemačku “tešku” crno humornu dramu. Osim što sam de-fakto bolje prošao od pomenutih gledalaca činjenica je da sam i subotu veče, po ko zna koji put u proteklih godinu dana, proveo sam u jednoj od pećina Amazona.
U toj konačnici, nakon podeljenih karti, čini mi se da je upravo ovaj film veoma odgovarajući za trenutak u kome se nalazim u mom životu.
U središtu ovog, ponavljam, trosatnog filma se nalazi porodica Lunies a sam film je podeljen u 5 poglavlja.
Lissy i Gerd Lunies su ostareli bračni par koji živi sam i pokušava da se samostalno izbori sa bolestima koje su ih “napale”.
Bukvalno u prvoj sceni (gornja slika) zatičemo Lissy u govnima jer, kao slabije pokretna, nije stigla na vreme do toaleta. Scena se nastavlja dolaskom komšinice koja uvodi u stan dementnog Gerd-a golog od stomaka na dole koji eto tako povremeno, golišav, voli da izlazi napolje.
Režiser (i scenarista) Matthias Glasner nam upravo tom uvodnom scenom daje do znanja kakav ćemo film gledati. Hrabar i beskrupulozan, životan i tragičan a opet dovoljno komičan.
U istoj toj sceni glumica Corinna Harfouch koja brilijantno glumi Lissy pokušava nekako da se izvuče iz sopstvenih govana a tako da komšinica koja je upravo ušla ne primeti nevolju u kojoj se našla i to zaista na gledaoce ostavlja efekte i tužnog i komičnog…što definitivno, u trenutku kada Lissy zove sina preko telefona umazanog govnima, postaje crna komedija u najboljem i “najgorem” smislu tog pojma. A kada kažem “najgorem” zaista se “Dying” ne libi smejanja i najgorim životnim situacijama.
U drugom poglavlju upoznajemo Toma (Lars Eidinger), onog Toma sa kojim je Lissy prethodno pričala putem usranog telefona. Tom je dirigent u Berilinu i upravo je prisustvovao (i pomogao) porođaju svoje nekadašnje devojke (čudni su ti odnosi među njima ali, ako budete pogledali film što vam svakako preporučujem, biće vam brzo jasno čija je beba i zašto biološki otac nije na porođaju već Tom).
Tomovu sestru Ellen Lunies (Lilith Stangenberg) ćemo “uživo” upoznati tek u drugoj polovini filma. Ona je zubni tehničar i teška alkoholičarka. Znači još jedna “lepa” priča.
Sve ove, na početku možda i nezavisne, priče biće uskoro uvezane različitim životnim događajima u porodici Lunies, od smrti do rađanja preko premijernog izvođenja kompozitorskog dela “Sterben” i opet od (po)rađanja do smrti.
Matthias Glasner je pre svega televizijski autor i možda bi ova trosatna struktura bolje/komercijalnije delovala kao neka mini serija (što svakako, kod kuće, možete i sami da “napravite” tako što bi film pogledali iz više puta).
Ipak, moj savet je da pokušate da ga odgledate u cugu jer je, uprkos svojoj nesavršenosti i nesumnjive preambicioznosti (i u vidu tema koje želi pokriti i dužine), “Dying” jedan izuzetno zanimljiv, potresan i istovremeno duhovit film.
Ako na tu moju hrabru izjavu dodam i da su svi glumci perfektni, muzika odlična a fotografija prelepa činjenica je da ćemo, na kraju, svi umreti…pa što onda, ako zaista volite filmsku umetnost, ne bi pogledali i “Umiranje”.
Na skali od (1-6) ocena: 4
