“Friendship” sam gledao sve vreme iz jedne totalno pogrešne perspektive pa i onako već nestandardna crna komedija o socijalno “čudnom” srednjovečnom Craig Waterman, (glumi ga Tim Robinson i ovog komičara po prvi put u životu “susrećem” upravo u ovom filmu) koji se nigde ne uklapa (osim možda u svojoj čudnoj porodici) i nema ni muške ni ženske prijatelje, beše dodatno čudna. Plus, A24 je producent filma pa me je to pripremilo da ništa da se u njemu desi u stvari i neće biti čudno.
Znači, film počinje na skupu podrške ljudi obolelih od raka (kada kažem skup mislim na ona okupljanja/seanse kada ljudi sa sličnim problemima sede u krugu i iznose svoja razmišljanja i osećanja o toj njima zajedničkoj temi) gde nam Tami (Kate Fantastic Four -FANT4STIC (2015) Mara) otkriva da već godinu dana nema znakova opakog oboljenja (i da se nada da će doživeti da njen sin diplomira ali takođe i da će doživiti orgazam).
Pored nje sedi suprug Craig i već u tom prvom trenutku kada ga ugledamo na ekranu, tačnije nakon njegove prve replike/upadice shvatamo da je Craig prilično naporan lik.
Tami i na tom skupu a i kasnije, kući, spomenuće nekog Dave, bivšeg momka, koji joj je navodno pružao jaku podršku tokom njene bolesti.
Čak će, sasvim slobodno, saopštiti Craigu, da se “večeras viđa sa Dave-om i da ne može u bioskop, na Marvela” i sve to dok je tu i njihov sin. Nema nikakve očekivane reakcije i saznajemo da je to sasvim normalno u ovoj porodici.
Zbog pogrešno isporučenog paketa Craig će uskoro upoznati svog novog komšiju, tv meteorologa na lokalnoj stanici, Austin Carmichael-a kojeg glumi Paul Rudd (Our Idiot Brother (2011)).
To će biti početak čudnog prijateljstva između ova dva muškarca koje možda neće dugo potrajati (kada Craig napravi jedan nesrećan incident na muškoj žurci na koju ga je Austin pozvao da upozna njegove prijatelje) ali sasvim dovoljno da, na primer, Austin i Craig imaju jednu noćnu avanturu kroz podzemne vijadukte kanalizacije koje vode ka gradskoj skupštini.
Negde na početku tog druženja Craigu će poteći krv iz nosa i usledeće jedna neobična i neugodna scena i od tog trenutka, u mojoj glavi, razviće se jedan scenario koji, pokazaće se nema nikakve veze sa radnjom filma a zbog kojeg sam ostatak priče gledao iz tog pogrešnog ugla.
U tom trenutku sam pomislio da je u stvari Craig bolestan od raka, da, možda, sasvim moguće on i nema (živu) suprugu i da sve ovo što mu se dešava je u stvari posledica “tumora na mozgu” i da su mnoge scene u stvari njegove halucinacije (mada zaista ima “halucinacije” u filmu) i maštanja.
Ali sve ono što mi je bilo apsurdno beše apurdno iz sasvim drugih, manje komplikovanih, razloga.
Jer, najveći deo filma nisam mogao da prihvatim da ovo što gledam se zaista dešava u nekoj realnosti i da se likovi mogu ponašati i reagovati onako kako ovde reaguju.
Sa druge strane, možda će nekima (a vidim da jeste mnogim kritičarima) ovo biti urnebesno smešno i osećanje nelagode, gotovo gađenja na pojedine Craig-ove postupke zaista i prijati.
Na skali od (1-6) ocena: 3
