To što je “Los colonos” premijeru imao na 76. Kanskom festivalu i što je to prvi čileanski film koji je tamo osvojio prestižnu (o kako zvučna reč) FIPRESCI nagradu i ne znači mnogo đene kvaliteta ali ovo uopšte nije đene-đene već zaista dobar film.
1901 je godina. José Menéndez je biznismen, čovek sa bezbroj veza u najvišim političkim krugovima Čilea i Argentine i zemljoposlednik ogromnog prostranstva koje se proteže sa obe strane granica ovih država (a sve preko Anda).
Angažuje svog čoveka, škotskog (bivšeg) poručnika MacLennan u britanskoj vojsci (crveni mundir) da mu reši problem sigurnog sprovoda stada ovaca do obale Atlantika radi daljeg izvoza. Urođenici odnosno starosedeoci ovih krajeva, kako kaže Menedez, mogu praviti probleme i najbolji način da se ti problemi reše jeste da ih nema.
MacLennan-u dodeljuje, kao pomoć, Bila, plaćenika iz Teksasa koji je već rešavao slične “probleme” u Teksasu (ubijajući Indijance bez milosti) a zajedno sa ovom dvojicom na put/misiju kreće i melez Segundo, radnik kod MacLennan-a, najveštiji sa puškom među tim radnicima.
Ono što sledi je brutalni revizonistički vestern u kome MacLennan i Bill naprave pokolj kada naiđu na prvi grupu (ne naoruženih) domorodaca/autohtonih starosedalaca a to je samo početak spirale nasilja…
“Los colonos” je, verovali ili ne, prvo režisersko ostvarenje Felipe Gálvez Haberle-a a “verovali ili ne” će te u potpunosti shvatiti ako pogledate ovaj film. Zanatski veoma vešto režiran, divne fotografije (za koju su zaslužne i lokacije na kojima je snimljen) i odlične muzike Harry Allouche koja u pojedinim scenama podiže tempo.
Osim što svaki put kada gledam ovakve filmove sa užasom shvatam koliko je često u ljudskoj naravi da bude najmonstruoznije biće na ovoj planeti jer te sve to čini svesno onog što radi, takođe, kako vreme prolazi, postajem sve više svestan kako određeni pojedinici (u svim društvima) uspevaju da se popnu na vrhove lestvica (moći, biznisa, politike, gotovo svih aspekata života) upravo zahvaljujući tom svom sociopatskom sklopu ličnosti koja na tom putu “uspeha” koristi iste takve ili slične socio-psihopat-likove…a mi, većina, uglavnom ćuti…i trpi…kao ovce…
Mada ovaj film nije direktna priča o genocidu nad narodom Selknnam (koji je nekada naseljavao te oblasti) i nije direktna priča o uglednom građaninu i jednom od utemeljivača kapitalizma i u Čileu i u Argentini José Menéndez-a ovaj film jeste zasnovan na pre svega otkrićima sa početka ovog veka, dakle nekih 100 godina od samih događaja, kada je nesumnjivo utvrđeno da je Mendez jedan od glavnih krivaca za ove zločine.
Mada film ima nekoliko grozormornih scena ipak većina njih se odvija van videokruga kamere. Takođe, ovo nije film koji se u svojih devedesetak minuta bavi sve vreme pokoljima domorodaca, to je samo početak u kojem, na toj imaginarnoj šahovskoj tabli, jasno pozicionira bele i crne figure.
Ko zna kakve sve istine ćemo saznati i o sadašnjim biznismenima/političarima za sto godina…jedva čekam…ko živ ko mrtav do tada…
Na skali od (1-6) ocena: 4-/3+
