Pogledao sam predstavu “Sportsko srce” u Zvezadara teatru pre nekoliko meseci i tada pojma nisam imao da će se i filmska ekranizacija (sa glumačko/scenarističko/režiserskom istom pozorišnom ekipom) pojaviti uskoro u našim bioskopima.
Zbog toga nisam imao dileme da li ću se pojaviti na premijeri (kao počasni specijalni gost sa specijalnim potrebama) u Sava Centru desetog marta ove godine. Sala je bila ispunjena do poslednjeg mesta kao i susedni kongresni deo Sava Centra u kome se, u istom trenutku, održavalo mafijaško nacističko lopovsko pedofilsko grobarsko četničko delijsko ustaško fašističko kriminalno genocidno okupanje hunte/falange/bande/vruhuške povodom EXPO 2027 pa je obezbeđenje sa te strane Sava Centra sve nas teralo u tri lepe a i mi njih.
Sportsko srce je topla komedija o sudaru dva nespojiva sveta kada mlada Maja odluči da spoji svog verenika, sofisticiranog Beograđanina Pavla, sa svojim ocem Macurom, harizmatičnim vlasnikom zemunske pečenjare. Dok Maja pokušava da „ugladi“ oca za sudbonosni porodični ručak, a Pavle balansira između ljubavi i uticaja svoje dominantne majke, na površinu izbijaju generacijski jaz i duboko ukorenjene predrasude. Kroz niz komičnih nesporazuma, ova priča nas podseća da su iskrenost i prihvatanje jedini put ka zajedničkoj budućnosti, ma koliko različiti bili naši koreni.
iz reklame
Za one koji jesu gledali predstavu ovo jeste, gotovo od reči do reči to jest rečenice, suštinski isti “proizvod” samo obogaćen sa par novih likova ili likova koji se u predstavi pominju ali ih nema u glumačkom ansamblu.
Od svih njih (novih) najviše je vremena dobila Nataša Ninković koja glumi majku verenika Pavla i za koju sam, u kratkom kadru iz trejlera, bio ubeđen da je Dara Džokić. Nije Dara…Nataša je.
Osim tih scena sa gospođom Ninković vidimo i drugi deo kafane (u predstavi samo povremeno čujemo dešavanja i “navijanja”) ali mislim da će vam (ako ste gledali samo predstavu) posebno biti zanimljivo što ovde i saznajemo zašto Pavle tako često odlazi do toaleta (i povlači ono nesrećno uže od vodokotlića).
“Sportsko srce” je pre svega komedija naše naravi i poigrava se stereotipima na jedan, svakako ne visoko-umetnički način ali dovoljno zabavno i dobro da priča ne padne u suvu banalnost i izazivanje smeha isključivo putem psovki.
Kao i Svadba (2026) “Sportsko srce” je komedija koja ne igra “na rezultat” već igra pre svega za publiku i sudeći po salvama grohotnog smeha kojima se orila velika plava sala Sava Centra taj cilj je ispunjen.
Za lokal patriote (poput mene) lepo je što se Ševina ulica u kojoj se, navodno, nalazi Macurina kafana ovde koristi i u par zgodnih igara rečima jer, ako možda ne znate, nekada je Ševina bila Marka Oreškovića, čoveka koji je poginuo daleke 1941 godine dižući ustanak u Lici (a pre toga se borio i protiv fašista u Španiji), ali eto pre nekoliko godina su mu ukinuli ulicu jer je valjda nije zaslužio… jer izgleda baš vole da nas jebu, pardon, ševe.
“Sportsko srce” se prikazuje u bioskopima širom Srbije i verujem da će vam srce biti puno nakon gledanja.
Na skali od (1-6) ocena: 3/3+
