Kompletan zaplet “Grand Piano” praktično se sadrži u ovoj slici dole.
Tom Selznick (Elijah Wood) je čuveni pijanista koji odlučuje da se posle petogodišnje pauze vrati na veliku scenu koncertom u Čikagu. Sviraće na jedistvenom instrumentu svog (pokojnog) mentora, filantropa i kompozitora, Patrick Godureauxa, posebnom klaviru koji je samo za ovaj koncert prenet iz njegove vile.
Osim Toma, glavna zvezda koncerta je i njegova ultra popularna supruga, glumica i pevačica Emma (Kerry Bishé) koja će nastup svog muža pratiti iz svečane lože.
Kada započne koncert Tom otkriva užasnu istinu. Ukoliko pogreši i jednu notu biće (snajperski) smaknut na sred bine. Uskoro, putem slušalice stupa u komunikaciju sa “ludim” snajperistom (sa snajperom) koji se krije iza glasa (a možda i stasa) John Cusack. Tom ubrzo shvata da nije samo u opasnosti on već i njegova ljubav velika…njegova Ema, po čijim dirkama, razumljivo, više voli da svira nego po klaviru.
Uskoro kreće igra mačke i miša a naš Tom je ovde svakako mnogo više Džeri…nego Tom…i Džeri.
Režiser ovog “High Concept” trilera (mada uopšte ne znam zašto se ovakav tip filmova zove High kada su pre svega Simple, tipa “Phone Booth“) je Španac Eugenio Mira i u pitanju je kompletna španska produkcija…. ne računajući glumce…i scenaristu. Upravo je scenarista i glavni razlog što ćete možda i nakon ovog teksta poželeti da pogledate “Grand Piano”. U pitanju je Damien Chazelle, mladić koji je već naredne godine režirao i napisao “Whiplash” ali i divni (oskarovski nesrećni) “La La Land”.
Dakle, ovih devedesetak minuta brzo prođe, originalna muzika je odlična a Eugenio Mira se trudi da ovaj, retko napeti, triler režira u simfonijskom skladu sa muzikom. Neke scene jesu veoma zanimljive i vizuelno upečatljive. Elijah Wood je i više nego dobar kao uplašeni ali hrabri Frodo Baggins u svetu klavira. Ali…uvek postoji to ali…
Scenario, osim te početne ideje, ne nudi ništa više. Kako film odmiče a priča se raspleće tako nam i scenario otkriva sve više mana. Razne nelogičnosti i neverovatnosti iskaču jedna za drugom te i oni blagonakloni moraju priznati da se ovaj koncept “drži vodu dok majstori odu” raspada prilikom svakog dodatnog “razotkrivanja” glavne misterije. I dok smo uživali u onom “kako” tako nam svako “zato” pretvara ovaj “koncert” u kakafoniju zvukova (i motiva). Napisah već, retko napet, triler…sa naglaskom na retko.
Na skali od (1-6) ocena: 3-
recenzija: Biograf
