Malo ko je gledao „Damu u belom“, film Frank LaLoggia, iz 1998 godine. Još manji broj se uopšte seća ovog čudno-čudesnog i jedinstveno-jednostavnog (i povremeno jednako bizarno lepog) ostvarenja od pre 31 godine u kojem je LaLoggia uložio sav svoj talenat i trud, te se osim režije i scenarija, potrudio i da bude kompozitor filmske muzike, te čak i imao i kameo ulogu (odraslog junaka sa početka filma).
„Lady in White“ je priča o 10-godišnjem dečaku, Frankie Scarlatti-u (sjajni i mlađani Lukas Haas, tri godine nakon „Svedoka“), koji odrasta u bajkovitom nostalgično lepom mestašcu po imenu Willowpoint Falls.
Nakon nestašluka njegovih drugara, ostaje zaključan u školskoj svlačionici, dok se napolju spušta mrak. Sve to u osvit„Noći veštica“. Da nevolja bude veća uskoro će se već preplašenom Frankie-u ukazati i duh devojčice koja je upravo na tom mestu ubijena.
Kao šlag na halloween tortu, dečak se mora suočiti i sa misterioznim ubicom koji se baš te večeri setio da pokupi nešto sa mesto zločina.
„Dama u belom“ jeste, u svojoj suštini, dečiji film ali ga povremeno, gotska atmosfera i umešno odabrani „jump scare“-ovi, pretvaraju u punokrvni horor. Takođe, sama misterija, taj „ko je ubica“ aspekt vešto je izvedena do samog kraja.
LaLoggia se ne plaši da se u svom, sasvim sigurno, životnom ostvarenju dotakne i tamne strane Amerike, prikazujući, kroz sudbinu glavno osumnjičenog domara, da idilične šezdesete nisu uopšte bile takve za sve, naročito za one sa „pogrešnom“ bojom kože.
Daleko od toga da je „Lady in White“ nekakvo savršeno ostvarenje. Jasno su primetna ograničenja budžeta (toliko jeftini specijalni efekti da su mi, upravo takvi, i danas beskrajno šarmantni) i problemi sa naracijom i povremenim tempom radnje.
U doba kada sam ga prvi put gledao (pre više od dve decenije) mene je fascinantan bio i taj zaplet/rasplet sa pravim ubicom, ali shvatam, gledajući ga danas, da nekima od vas, možda i neće biti toliko teško da pogodite ko je to.
Sve u svemu, apsolutna preporuka za ovaj, u svoje doba, apsolutno ne shvaćen filmski biser.
Na skali od (1-6) ocena: 4 –
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
p.s. Izgleda da LaLoggia nije samo uložio svoju kreativnost nego i ušteđevinu (potpisan je i kao producent) u (procenjeno) nekih 5 milona dolara budžeta ovog filma, što je, zbog bioskopskog neuspeha filma dovelo do prerano okončanja karijere ovog, nesumnjivo talentovanog, reditelja. Prema dostupnim informacijama, Frank LaLoggia je napustio Ameriku i staračke dane provodi u zemlji svojih predaka, Italiji.
