“Ajvar” je dobar, “zanimljivo nezanimljivi”, film koji sam imao priliku da pogledam na premijeri prošle nedelje. Istovremeno i jedan od ponajboljih savremenih srpskih filmova koje sam video… a video sam ih na pretek…oko pet…valjda…
“Ajvarom” dominiraju pre svega glumačke bravure Nataše Ninković i Sergeja Trifunovića. Priča o Vidi i Banetu, srednjovečnom bračnom paru (bez dece) gastarbajtera (Švedska) , koji se sprema za uskršnju posetu domovini dok se nad njihovom vezom nadvijaju sivi oblaci neverstva, nepoverenja i zasićenosti bio bi sasvim drugi “Ajvar” da nema ovo dvoje raskošno raspoloženih kolega sa klase u glavnim ulogama.
Režija Ane Marie Rossi je svedena i funkcionalna i pruža dovoljno brilijantnih momenata za Sergeja i Natašu ali takođe i za neke epizodne glumce (pre svega mislim na ‘scene stealer-a’ 🙂 Vesnu Čipčić u ulozi Vidine majke). Upravo zbog toga što režiserka toliko voli svoje glumce “Ajvar” poneki put svesno na uštrb priče/dinamike pada u tempu i ima prazne hodove u radnji, čini mi se baš zbog toga da bi karakterima na platnu pružila priliku da prodišu punim plućima. Pokazalo se, na katarzičnom kraju, da je ovo “kockanje” ipak dalo pozitivne rezultate.
Scenario Maje Todorović (u saradnji sa Anom Mariom Rossi) je apsolutno životan i nisam u njemu osetio puno trenutaka u kojima likovi izgovaraju neke neprirodne, nakaradne rečenice (što je često boljka novijih srpskih filmova). Čak, u pojedinim momentima (napr. scena uskršnjeg ručka kod Banetovih roditelja) film se pretvara u neku vrstu “skrivene kamere” koja se ušetala u nečiji dom i mi (gledaoci) sada posmatramo nekakav doku-realističan portret običnih ljudi.Takođe, povremeni crnohumorni momenti doprinose da teška atmosfera “Ajvara” ipak ne bude toliko “teška”.
U slavno doba televizije Beograd “Ajvar” bi verovatno bio jedna vrhunska tv drama premijeno prikazana u čuvenom terminu ponedeljkom uveče. Danas, činjenica je da se drame i tv filmovi gotovo uopšte ne snimaju, i da našoj filmografiji nedostaju ovako intimni portreti sa dušom.
Opet, to što “Ajvar” nema ambicija da “menja svet” i što je gotovo introventno introspektan (ma šta god ova moja prethodna, naravski genijalna, fraza značila) u tretiranju savremenih uzroka (i posledica) bračnih raspada čini njegovo gledanje prijatnim ali ne i toliko pamtljivim. Kada se već ne bave nekim “bitnijim” stvarima, nekako ipak očekujem od filmova u bioskopu da se i ovim intimnim temama pozabave na ipak nešto originalniji način. Ovako, “Ajvar” je samo dobar ali ne i odličan film…to svakako nije uopšte loše…
Na skali od (1-6) ocena: 3+/ (4-)
