Dilan Dog mi je, uz Marti Misteriju, sigurno najomiljeniji Boneli junak. Verujem da je jedan od razloga tome što su ova dva junaka počela da izlaze (kod nas) u doba kada sam možda već uveliko čitao i sakupljao stripove ali nijedan nije bio od prvog broja. Marti i Dilan jesu.
Ovaj gornji uvod ponavljam sa mog nedavnog prvog “obraćanja” 🙂 na temu Dilan Doga u kome sam se bavio prethodnim brojem (341) Ko bi rekao da ću se ovako brzo vratiti na ovog istraživača natprirodnih pojava.
Ovo je jedna od onih epizoda koje su me podsetile zašto sam prestao da sakupljam (nove) epizode. Mada svakako nije među najgorima u serijalu nema sumnje da ova priča Roberto Recchioni-a ne zaslužuje jednu kompletnu (96 strana) epizodu. Nema tu materijala za to.
Ideja je definitivno simpatična. Znamo da je Dilan čovek romantične duše i da, bez obzira što se zaljubi svakog meseca (tj. u svakoj epizodi) u novu devojku, on tu devojku stvarno i voli. Zamislimo situaciju kada ta devojka (ovde se zove Dora) ne želi da prekine vezu u trenutku kada se Dilan, jednako onako brzo kako se zaljubio, odljubi.
Naravno, ovo ne bi bio Dilan Dog strip da ubrzo ne otkrijemo ne samo da je Dora sociopata spremna na sve nego da joj (ludačku) podršku daje i njen otac Norman, bivši pripadnik snaga bezbednosti, kada zajedno otmu našeg nesrećnog detektiva.
Cilj im je da nateraju Dilana da prizna da nikada u stvari i nije voleo Doru (ili da je u stvari silno voli ali se zeznuo) i za to će Norman upotrebiti raznolike tehnike mučenja/iživljavanja koje je primenjivao dok je bio aktivan u službi.
Problem sa scenariom Recchioni-a je u tome što bi on možda bio idealan za neku vinjetu nekog specijala, za neku kratku epizodu od dvadesetak strana koja bi takva i imala nekakvog smisla.
Tragična je činjenica da se ispostavilo, kada sam započeo čitanje, da sam i ovu epizodu nekada davno već pročitao, ali za razliku od “U službi haosa“, “Muško srce” sam u potpunosti zaboravio. Eto toliko je vredna…
Na Gručo skali od (1-5) ocena: 2 –
p.s. krajnjem utisku nimalo ne pomaže karikaturno groteskni crtež Piero Dall’Agnol-a
