“Ultrasound” je jedan od onih malih SF projekata kome bi ste naneli najveću štetu ukoliko razotkrijete zaplet potencijalnoj publici. Zbog toga ću maksimalno štedeti rečenice prilikom opisa a i on će, praktično, obuhvatiti samo prvih 10ak minuta filma.
“Ultrasound” započinje jednom olujnom noći u kojoj, veoma umorni Glenn, svojim kolima naleti na (moguće namerno postavljenu) šiljatu prepreku na putu koja mu probuši gume.
Pomoć potražuje u obližnjoj kući u kojoj živi, pokazaće se, veoma čudnovati bračni par kod kojih je najmanje čudno njihova velika razlika u godinama.
Te noći se odigraju razne, opet ću reći, čudnovate stvari nakon kojih se Glen a i taj bračni par nađe u jednoj veoma bizarnoj/misterioznoj situaciji.
E sad, pitanje je da li je Glen možda samo lud i sve ovo što mu se dešava jeste samo u njegovoj glavi (što je teorija koja će vam odmah pasti na pamet) ali, ne brinite, priča je daleko, ako ne složenija, onda svakako čudnovatija od te, na stotine puta, prežvakane premise.
Znači slobodno nastavite da gledate…jer…
Jer…nakon 30ak minuta otprilike ćete naslutiti šta se ovde dešava a i desiće se neke stvari koje će (barem meni) zbog nekakvih jeftinih političkih implikacija gotovo totalno uništiti volju za gledanjem…
Na sreću, brzo se scenarista Conor Stechschulte (koji je prvo napisao istoimeni strip te potom scenario) iskobelja iz te rupe u koju je sam upao, te do kraja sledi, svakako gledljiva, ali ne i previše inspirativna priča.
“Ultrasound” je od onih filmova koji vas navode da očekujete više a kada dobije (mnogo) manje možete biti razočarani i više nego što je sam film to zaslužio.
Jesu neka rešenja prizemna, jeste, kada se otkrije ko i šta stoji iza svega to deluje kao jeftini izlaz ali opet, većina glumaca je korektna (neki doduše baš šmiraju) i “Ultrasound” uspeva da ima onaj minimalni stepen intrigantnosti koji bi trebalo da vas natera da ostanete do samog kraja…. a kraj je…
Na skali od (1-6) ocena: 3-
