Ako nemate pojma ko je Parker Ken ili želite malo dužu priču o njemu, o meni i o Robertu Redfordu onda svratite na prikaz prve knjige njegovih doživljaja, pod nazivom, “Ken Parker 01“.
- 5. “Čemako”
Uvodni tekst u Darkwood-ovom, ponavljam sjajnom, izdanju kao i uvek donosi pregršt zanimljivih stvari o epizodama u njemu. Ono što se ističe jeste da mnogi ljubitelji Kena upravo “Čemako” smatraju jednom od najboljih u ovom serijalu.
Te 1977 godine kada se, originalno, pojavila možda je i stvarno tako bilo ali, čini mi se, vremenska distanca i nije toliko prijala ovoj priči Berardija.
Znate da je na kraju prošle epizode Ken Parker bio “mrtav” ali, naravno, pokazalo se da, “živ je…samo se pravio”. To što je izgubio pamćenje i preživljavao usamljenički u šumi je deo koji odmah preskačemo i krećemo u akciju spašavanja dece iz plemena Hunkapa.
Nakon tog podviga indijanci prihvataju Kena kao svog, uprkos što je belac, i pružaju mu utočište.
Ubrzo, u indijansko selo stiže i belkinja, i to ne svojom voljom, a najveći deo epizode se poigrava sa “sukobom civilizacija”, tj. sa običajima zapadnjaka i ovih prvobitnih, hrabrih i ponosnih, stanovnika američkog kontinenta.
Berardi to čini na jedan veoma šarmantan način i pravo je uživanje čitati ove kadrove. Ali, znamo da svemu lepom brzo dođe kraj, i kada “Čemako” počne najviše da liči na neke filmske uzore poput narp. “Plavog vojnika” naiđu i najveći problemi ove epizode.
Događaji se nesrazmerno ubrzavaju i mnogi epski momenti koji bi morali doneti i velike katarzične trenutke se ovde smenjuju kao na traci, bez prilike da junaci (a i mi sa njima) predahnu i prihvate šta se upravo desilo.
To što čitaoci ne mogu da dođu do daha i ne bi bio problem da se dešavanja ne pretvaraju u pučku mehaničku voznu kompoziciju koja juri ka neizbežnoj provaliji. Ovako zbrzani sled u zadnjih 20ak strana dovodi do toga da emotivni završetak nije onako efektan kao što je bila namera.
Čini mi se da bi “Čemoko” bila jedna sjajna dvodelna epizoda i šteta je što nije tako.
Na Ken Parkerovoj skali od (1-5) ocena: 3+
p.s. imajte u vidu da su ovo sve razmišljanja jednog starkelje i da će većini nove mlade publike koje uglavnom, ne da ne gleda vesterne, nega i nema pojma šta je “Divlji zapad” neka dešavanja u ovoj epizodi biti prilično šokantna…tako da verujem da će na njih “Čemoko” ostaviti jači utisak
—————————————————————————————————-
_____________________________________________________________________________
- 6. “Krv na zvezdama”
“Krv na zvezdama” je jedan pravi brutalni akcijaš jednostavne radnje (Ken postaje šerif u gradiću u kome vlada nasilje i zakon jačeg) inspirisan takođe sa nekoliko (filmskih) vestern klasika ali od njih pozajmljuje samo neke početne ideje.
Surovost ove epizode, za one koji nisu to možda shvatili do sada, pravi je putokaz ka rešenju misterije zbog čega mi se Ken Parker i nije previše sviđao (tačnije nisam ga razumevao) u doba kada sam bio klinac.
Parker jednostavno nije bio namenjen nama…malima. Imali smo mi Kapetana Mikija koji pije mleko i Velikog Bleka koji pije gvozdene stene. A kada Zagor ubije nekog to nam je bilo strašno i morao je stvarno Zagor biti užasno ljut a taj ubijeni stvarno užasan lik da bi to prihvatili (a ako ćemo pošteno Zagor gotovo nikog i nije uspeo da ubije…uglavnom mu se svi ti vajni zločinici i neprijatelji vraćaju na par godina)
“”Krv na zvezdama” osim što je stvarno dobra i zaokružena priča ima i jedan mali, završni ala Šerlok Holms momenat, za koji sam, kada je počeo da se odvija pomislio “Kakvo ‘ranje” a kada se završio “Genijalno…” . Ko bi rekao da može, nakon svih ovih godina, nešto ovako prijatno da me iznenadi
Na Ken Parkerovoj skali od (1-5) ocena: 4