Dan posle – BVIZ Arhiva br. 12

Najromantičnija epizoda Bozze Vampira...
Epizoda originalno objavljena u aprilu 2000 godine na yu.humor.vic i na nekim drugim usenet newsgroup-ama

   U aprilu 2000 g. u trenucima kada je trebala biti emitovana nova,10, epizoda o doživljajima Bozze Vampira desio se prvi upad u našu kompaniju. Tom prilikom uništeno je 4 rolne filma od ukupno 5, tako da je ta epizoda emitovana od materijala koji je preostao. Policija koja je izašla na mesto uviđaja veoma se pohvalno izrazila o provalnicima i njihovom (ne)delu, veštini i znanju. Nismo ni slutili da  će kroz par nedelja slediti i konačan udar… Udar koji će nas naterati da se na neko vreme totalno povučemo iz serijalo o BVIZ-u… udar koji će pratiti i strujni udar…
  Ipak,kao što posle noći dolazi dan a posle dana noć tako je i posle prvog serijala,stigao i drugi…ali otompotom…

Posebno zahvaljujemo Peci Zombiju koju je ovu romantičnu epizodu obogatio svojim (pate-tičnim) izborom odabranih muzičkih numera…pardon, bisera…


a ako ste propustili prošlu epizodu Povratak u OZ(nu) – BVIZ Arhiva br. 11
1999 običan student neobičnog beogradskog univerziteta Božidar Drakulić igrom sudbine postaje superEROj Bozza Vampir iz Zemuna. Do 2002 uz svog pomoćnika, pratioca i sidekick-a psa Dileju postaje stah i trepet za sve bezobraznike ovog i onog sveta. 2002 nestaje bez traga da bi konačno 2011 godina bila godina njegovog povratka..sve dok opet nije nestao…bez traga…

Bozza, Vampir iz Zemuna

——————————-

april 2000

Beograd

———-

–  ” Koliko puta ti se ovo desilo ?

    Kreneš na fakultet…”

–   ” Retko ja tamo svraćam.”

–        “…naravno autobusom, na to predavanje koje smatraš veoma zanimljivim.  Čak  razmišljaš da diplomiraš baš iz te oblasti. Ali,kao što imaš običaj, kasniš i jedini način da stigneš na vreme je da koristiš dva prevoza. Od kad su privatnici zagospodarili beogradskim ulicama, ti (to jest ja) kao poznati cicija, ne želiš da odvajaš još +X dinara za drugi autobus….” (umesto X unesite današnju cenu karte)

–        ” Šta, ti dozvoljavaš tim turskim janičarima da ti uzimaju harač? Od govora našeg predsednika ja više ni dinar ne dajem za prevoz. Ako treba hodam. Spelujem ti H-O-D-A-M !!!”

–        ” Ućuti, bre na sekund i poslušaj ove moje reči. Znači, kao poznati cicija (ja a ne ti) ne želiš da odvajaš još +X dinara za drugi autobus  pa već godinama, naravno radi štednje, koristiš samo jedan prevoz do fakulteta ( iako to podrazumeva i desetominutno pešačenje i uspinjanje uz jednu ne baš prijatnu strminu). I tako, ti kasniš, na predavanje koje te veoma intrigira. Odučuješ,ma koliko ti to nanelo veliki bol (ovog puta ne u predelu nogu već novčanika), da izdvojiš još X dinara, siđeš nekoliko stanica ranije i sačekaš jedan od 4,5 autobusa koji vode ka tvom faksu. Znaš da bi time uštedeo bar 15-aest minuta (eto, bar nešto ćeš uštediti).

Posle dva,tri minuta nailazi, ne jedan, već dva autobusa. Odlučuješ, iz čisto praktičnih razloga (napr. u ovom busu čak i ima mesta da se uđe) , da upadneš u prvi od njih. U autobusu, standardna slika. Gužva, znojavi ljudi, nervozni kondukteri, veseli vozači i, naravno, imbecilna muzika neke lokalne radio stanice.

        Ne znam, da li si ti to Božo primetio, ali u takvim trenucima ljudi, oni koji stoje, obično šaraju pogledima po unutrašnjosti ovog prevoznog sredstva, i blenu u face drugih ljudi (i to obično onih koji sede, sem kad neki od sedača čita novine pa tada bulje u napr. sportske strane).”

–        ” A da li si  nekad, kad je u blizini neka baš dooobra riba ( i ako meni to i nije mnogo bitno), prišao ribi s leđa, pa joj nežno dahtao za vratom ili, ako je baš velika gužva, kao, slučajno opipao “, progovori Dahtač-Pipač koji je sve vreme leđima okrenut stajao iza Bože i prisluškivao ovaj razgovor mada su mu sve vreme ruke bile zauzete pipanjem leđa (ka donjem delu) jedne nesrećne devojke koja nikako nije mogla da se iskobelja iz gužve u prepunom busu.

–        ”   Ne znam kako ti postupaš…”

–  “Ko,  ja ?” začuđeno prozbori Boža i tada primeti da je njegov glas totalno drugačiji od glasa koji je malopre čuo.

“Znači, nisam ja pominjao ribe i dahtanja”, pomisli sretno Boža, “mada možda jesam poneki put o tome razmišljao”, dodade tiše u sebi, a onda, neprimetnim ali snažnim pokretom šake slomi podkolenicu leve noge Dahtaču-Pipaču iza sebe. 

Uz jedno “krc” praćeno glasnim “Jaoooo!” veoma brzo se iza njega gužva raščisti a trag sunca se probi kroz prljavi prozor busa i osvetli lice one, sada i ovog puta, srećne devojke. 

–        “Dakle, rekoh  ne znam kako ti postupaš ali ja kada vidim neku lepu devojku, prosto sam primoran da duže zadržim pogled na njenom licu, naročito njenim očima. To činim sasvim dovoljno dugo dok njen lik ne pohranim u  memoriju (u to doba nije bilo, danas, popularne flash memorije),  dok u preostalo vreme, dok mi je  u videokrugu, bacam samo povremene poglede u njenom pravcu. Nemoj sad misliti da sam nekakav manijak ili ne daj bože, još nešto gore ( dva manijaka), ali svakome od nas prija da gleda nešto što je lepo. Ako je dozvoljeno uživati u portretu Mona Lize, zbog čega se onda ne diviti ženskoj lepoti?  (btw. Bozza je jednom prilikom imao susret sa opakom DuaLizom i nije baš uživao) E sad, da sam zaljubljen, verovatno bi mi lik voljene osobe  uvek lebdeo pred očima tako da ne da  ne bih zverao u druge devojke, nego ne bi video ni izlaz iz autobusa.”

–        ” Kad sam ja bio zaljubljen i meni je moja draga govorila da sam baš lik.” (mora da sam  njoj i ja lebdeo, pomisli, uz setni osmeh Bozza)

–        ”     Ovoga puta privukla me je jedna devojka i to na nekoliko trenutaka pre nego što sam trebao sići. Na momenat,  učini mi se da je u pitanju asistetkinja na fakultetu i to predmeta koji još nisam položio. Utvrdivši da to nije ona osetih izvesno olakšanje i tek tada primetih koliko je ova devojka lepa. Šta lepa ? Reči nisu dovoljne da bih  lice te boginje opisao, pa zato neću ni pokušavati. Nisam mogao da odvojim pogled od nje, ali na moju sreću morao sam brzo sići pa nisam prešao neku normalnu granicu pristojnosti ako uopšte postoji neka nepisana norma o dužini gledanja u lice lepe žene.

        Izađoh a ona produži dalje. Posle par minuta više nisam mislio na nju. Ovo do sada je svima poznata priča i svima se ona dešavala bezbroj puta. Ugledate, u podzemnom prolazu, redu za ulje, prepunom autobusu, nju ili njega, pogledi vam se susretnu, možda se kao slučajno u prolazu i dodirnete i to bude sve, taj mali sigurni flert, jer znate… znate da se više nećete susresti.”

–        ” Meni se desila samo jednom. Sa ….” ali Božidar Drakulić ućuta ne izgovoriši njeno ime.(ovog puta ne doda to ime ni u sebi, ali svi znamo da je počinjalo na Ž posle kojeg je sledilo I praćeno sa V nakon čega je nailazilo A a potom i N a na kraju opet A)

–        ”   E pa ovde u stvari počinje moja prava priča. Predavanje na koje sam pošao traje četiri sata i uvek ostajem do kraja. Tog dana, iz ko zna kojih razloga, jednostavno  nisam više mogao da izdržim i napuštam predavanje  sat ranije. Neko vreme  provodim u razgovoru sa profesorom, a pri povratku svraćam u fotokopirnicu u kojoj  se zadržavam manje od dva minuta. Sve ovo ti govorim Božidare da bi shvatio neverovatnost narednih dešavanja. Naravno, ovoga puta,  ne žurim a i cicija sam, odlučujem se za jedan prevoz i upućujem se niz (na sreću!) onu strminu u pravcu autobuske stanice. U tom trenutku, ugledah autobus koji mi je potreban, kako nestaje na vidiku. Da sam stigao samo par sekundi ranije ušao bih u njega. 

        Primoran  da čekam novi (ko zna kad će stići ? gorko se pitam) vreme provodim razgledajući novinske naslove po trafikama, koje bar na ovoj stanici ne nedostaju. A onda, ni otkuda, na stanici se pojavi ona, sada u pratnji dve drugarice. Znaš li ti Božidare koliko je neverovatno da u gradu od 2.5 miliona  ljudi sretneš istu osobu na sasvim različitom mestu u roku od 3 sata. “

–    ” Ne znam. Mora da je mala šansa.”

–    ” Mala? Pre bi poverovao da si ti Bozza, Vampir iz Zemuna nego da ću nju ponovo sresti, tako brzo. Ono što je neverovatnije je da u trenutku kad nailazi autobus  shvatam da i ona ima nameru da se njome vozi. Tek tada, u polumraku busa, naši pogledi se ponovo susreću i oboje se prepoznajemo. Taj sekund, dok je gledam pravo u oči,  vidim, iako nisam ni Zorka, Branka ili Vanda, da tu ima mnogo više od samog čina prepoznavanja, čudne koincidencije ili bizarnosti slučaja, i da to i ona oseća (barem se nadam). Taj trenutak neću nikada izbrisati iz moje duše.

        I tako, vozi bas, a ona sama (čuj sama!;pa u atoubusu ima bar još 50 duša) stoji. Konačno, gužva se u autobusu raščišćuje i ja uspeh da joj priđem na metar udaljenosti. U međuvremenu, ona je uspela sesti.”

–        ” Znaš li ti da sam i ja par puta sedeo u autobusu ?” odsutno reče Boža. Još uvek je pokušavao da sastavi reč koja počinje na Ž od onih slova.

–        ” Ondah joj, onako, džentlmenski, okrenuh leđa, i zabuljih se u pejzaže koji su promicali pored prozora. Jer, mislio sam, sigurno će izaći, evo, na sledećoj stanici a ja ću se klackati u ovoj krntiji još pola sata, sasvim dovoljno da je zaboravim (oh,ko da ću to ikada moći?). Ali vreme je proticalo i moja izlazna stanica bejaše sve bliža, a ona je i dalje sedela na svom mestu. Pa nije valjda da će izaći zajedno sa mnom? Još će se ispostaviti da mi je to nova komšinica, u stanu koji već mesecima bezuspešno izdaje šnajderka Ljiljana preko puta. Naravno, nisam bio u pravu.

         Onda se, 2 stanice pred izlaz okrenuh. Pogledi nam se ponovo susreše ali brzo odgurnuh glavu, i pre nego  što  to učini ona. Krenuh ka izlazu. Rećićeš da je to već paranoja…”

–        ” Da. Hoću. Evo… To je već paranoja”

–        “…ali sam namerno to učinio stanicu ranije, prišavši dovljno blizu izlazu a sasvim dovoljno da nestanem iz njenog vidika tako da je jedino mogla pomisliti da upravo silazim. Čuj, sad ovo Božo. Ona je tada počela da me traži napolju. Ne nije samo bacila pogled napolje da bi proverila ko je izašao i kakve se to zanimljivosti dešavaju na našim stanicama već je pomerala glavu tražeći nekog. Koga je mogla drugog da traži osim mene ? “

–        ” Pa, možda je videla neki zanimljiv izlog il joj se ukočio vrat pa ga je istezala.”

–        ” Ne, ne. Tražila je mene. Zato sam na sledećoj stanici, shvativši da ona produžava dalje polako prošao pored njenog prozora, a nisam ni prelazio ulicu sve dok autobus nije otišao.”

–        ”  Pravilno si postupio. Mene je još davno majka naučila da nije pravilno prelaziti ulicu ispred autobusa.”

–        ”     I tako, ona je otišla. Znaš i sam da do poslednje ima još 5 stanica. Pretpostavljaći da je ona išla svojoj kući, a da je i sišla na toj poslednjoj, ona ne stanuje više od 2 km udaljenosti od mene.”

–        ” A možda je išla kod svog dečka što znači da njen dečko stanuje u tvojoj blizini, ne više od 2 km udaljenosti.”

–        ” To što je ona ipak tako blizu, daje mi tanušnu nadu da ću je ponovo sresti. Jer, šta sam mogao uraditi ? Šta uopšte uraditi u takvim situacijama. Prići devojci u prepunom autobusu i reći nešto u stilu ” Izvinte, al želeo bih da vas upoznam”, ili ” treći put ja častim (a znaš, ah dobro znaš, da nema šanse da se treći put sretnete)” ili bilo koju drugu idiotsku rečenicu. Mislim, svaka rečenica bi u tom trenutku zvučala idiotski. Pa zar ti ja ličim na morona ?”

–       ” Da.”

–       ” Ovako, provozaću se tim autobusom još koji put i možda, sigurno, biće i ona jednom tu. Ispustiće maramicu…”

–        ” Slinavu ?”

–        ” Khh…Ispustiće platnenu maramicu koju ću joj džentlmenski podignuti…pogledi će nam se ponovo susresti i razgovor će poteći sam od sebe. Da’l postoji ljubav na prvi pogled ? Ne znam, iako duboko verujem u to. Želeo bih samo da znam njeno ime, da čujem njen glas.”

–        ” A, ovaj, kako ona izgleda ? Telo,znaš,ostalo… Mislim, prvo što sam kod moje Živane…” i u tom trenutku pri pomeni njenog imena Božidaru ovlažiše oči, upravo je složio reč ” …ugledao beše tanka, uska majca.”

–        ” Što me to pitaš ? Iskren da budem nemam pojma.  Pamtim samo njenu kosu, njene oči, njen pogled.”

                                                                                                   *

–       ” A kad sve to beše ?”

–        ” Juče. Samo kad bih  znao misli li ona na mene ? Bio bih sretan i da  se pita koji li se to kreten juče vozio s’njom.  To bi  značilo da me pamti, i da će pri nekom našem budućem, sudbonosnom susretu pomisliti ili čak glasno uzviknuti ” Vidi ga, opet onaj kreten !!!( baš je sladak)””
               

 ++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

epizoda 10:

“Dan posle”

++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++++

    kraj epizode

     

Biograf
Biograf

Direktor, vlasnik i suvlasnik kompanije BVIZ LTD koja je osnovana sa ciljem obeležavanja, praćenja i čuvanja ugleda lika i dela Bozze Vampira iz Zemuna. Poslednjih godina, nakon što se Bozza povukao iz javnog života, BVIZ LTD na čelu sa sjajnim Biografom, krpi kraj sa krajem pišući recenzije onih filmova koje je, uglavnom, retko ko i gledao a još ređe i čitao (te recenzije)...

- autor je svih epizoda na ovom sajtu

Nagrade:
VEMI za najbolji night soap (1999, 2001);
VOSKAR za sporedne efekte (2003);
VULICER za najbolji roman u kategoriji "Romani sa Bozzom Vampirom" (2004)

V- je prvo slovo reči VAMPIR

Articles: 1063

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.