Nisam imao nameru da tekst o filmu “Sin” (The Son) započne sledećom rečenicom ali moram da pitam:”Koji vam je Đoka kritičari ?”
Nije ovo sada delo Florian Zeller-a nekakvo remek…delo i možda je stvarno ovaj njegov drugi režiserski film daleko slabiji od njegovog debija “Otac” (ne znam…nisam ga gledao) ali stvarno je neverovatno da su ovako dobar film, a nesumnjivo je dobar, kritičari praktično sahranili.
I jeste možda ovaj dečko sa slike, glumac Zen McGrath, “loše” odglumio depresivnog tinejdžera jer, kao, tako se ne ponašaju depresivci ali možda je upravo dobio takve instrukcije i možda je to i poenta bila čitave priče.
Kako prepoznati kod deteta znake depresije a to ne pomešati sa buntom, bezobrazlukom, neuzvraćenom ljubavi ili svim onim tipičnim obrascima ponašanja koje, realno, i treba očekivati od dece u tom dobu.
I to vam pričam iz pozicije roditelja koji upravo sada “prolazi” kroz tinejdžersku fazu svoje dece. I sada, a nakon gledanja filma, sada sam još užasnutiji koliko toga stvarno i ne znam šta se odigrava u njihovim “ludim” glavima, u njihovim “ludim godinama”.
Priča je, naizgled, veoma jednostavna.
Otac (Hugh Jackman) ima novu porodicu, bebu i mlađu suprugu (Vanessa Kirby) i uspešnu biznis karijeru. Kada mu njegova bivša supruga (Laura Dern) konačno saopšti kakve problema ima sa njihovim sinom (izostanak iz škole je samo delić toga) zajednički donose odluku da se on (sin) preseli kod oca jer će mu to možda pomoći da te njegove “mušice” istera iz glave…
Navodno, ulazak ponovo autorirativne figure koju poštuje i voli (a nesumnjivo da između njih postoji ljubav) pomoći će tinejdžeru da pregura ovaj period.
Ali svi se gorko varaju…
“The Son” je snažna drama sa odličnom glumačkom postavom (tu je i Entoni Hopkins u kratkoj ali veoma efektnoj ulozi) i dobrim dijalozima koja možda pati od previše melodrame i nekih, na prvi pogled, neracionalnih odluka/postupaka svojih aktera ali ništa od toga ja mu ne nalazim kao preveliku manu…
Naprotiv.
Na skali od (1-6) ocena: 4-/3+
