Čitam ono što sam pisao o prethodnom filmu i osim što shvatam da je u pitanju zaista užasan tekst takođe uviđam i da nisam nešto mnogo zaista i napisao o njemu sve zbog (pokazaće se smešnog) uverenja da drugi deo samo što nije stigao…kad ono, jadac.
Za razliku od tog teksta o jednom zaista dobrom filmu pokušaću da ovaj bude bolji ma koliko sam film nije.
Ne znam šta su tačno Christopher McQuarrie i Tom Cruise mislili da će postići ovakvom strukturom priče, kako kažu, finalne “Nemoguće misije” ali zaista ovih predugih 170 minuta započinje sa zaista neobičnom odlukom da praktično prvih sat vremena provedemo u retrospekciji odnosno prepričavanju događaja iz prethodnog nastavka.
Pošto je ambicija bila da nekako povežu događaje iz svih prethodnih delova franšize koja traje od 1996 godine osim kadrova/prepričavanja iz Mission: Impossible – Dead Reckoning Part One aka Nemoguća misija – Odmazda 1. deo (2023) primorani smo da gledamo slične stvari i iz ostalih filmova.
Kao da su gledaoci pali sa kruške i pojma nemaju ni ko je Itan Hant i čime se on (i njegov tim) bavi. Kao da su očekivali da će totalno nova publika pohrliti da pogleda osmi deo nekog serijala o kome ne znaju ništa. Pa čak i da je tako, sve to je moglo da se prezentuje na mnogo bolji efikasniji i vizuelno ubedljiviji način od onog kako je to urađeno ovde sa salvom često ponavljajućih reči (poput sudbine i reckoning-a) i neubedljivih a pompeznih dijaloga koji se, na sreću, završavaju sa najčešće nekom dobrom replikom ali, na nesreću, toj poenti prethodi hrpa besmislenih rečenica…
Kao da je upravo neki AI koji je u ovom filmu glavni negativac (po imenu Entitet) i pisao te dijaloge i bio zadužen za nesrećnu komponovanu “trodelnu” strukturu filma.
Prva trećina: ništa
Druga trećina: spektakularna akciona sekvenca sa podmornicom
Treća trećina: spektakularna akcija sa avionima
a sve to povezuje, između, upravo ništa…
Itan Houk, pardon, Hant je pretvoren u nekakvu Mesiju zaduženog da spasi planetu a svi ostali se svode papirne likove koji nam objašnjavaju i objašnjavaju šta Itan mora da uradi. Raznorazni (po prvi put ih vidimo) likovi kao u onim proceduralnim tv serijama kada imaš ekipu napr. detektiva koji razmatraju neki slučaj a onda jedan kaže jednu rečenicu drugi se nadoveže sa sledećom i tako svako kaže po nešto što suštinski verovatno nije ni trebalo toliko opširno a definitivno je svu tu mudrost mogao da izdeklamuje samo jedan od njih.
Puno toga ovde ne funkcioniše (napr. negativac Gabriel iz prethodnog dela ovde je pretvoren u nebitnu, gotovo na granici karikature, pojavu) a opet ne mogu reći da je “Final Reckoning” zaista loš film…jer kada Tom Kruz trči/roni/visi na avionu ovo jeste i dalje spektakl.
Na skali od (1-6) ocena: 2+/3-
