Pre nego što sam pogledao “28 godina kasnije” bio sam svestan dve kontraverze koje ga trenutno prate. Prva je lokalna u vidu tužne činjenice da zbog problema u poslednjih par meseci koji ima novi distributer SONY/Columbia filmova za Srbiju sa monopolistom Cineplex-om , “28 years later” će te pronaći na repertoaru u samo tri bioskopske dvorane u Beogradu (Cinestar Ada Mall, Tuckwood, Roda). Drugi je taj globalni tj. fakat da ga kritika mnogo više voli od publike (uključujući i par youtuber kanala koje pratim).
28 dana kasnije (2002) sam pogledao po prvi (i jedini) put pre nekih dvadeset i nešto godina a čini mi se da sam nekad pogledao i nastavak “28 nedelja kasnije” (2007). Pretpostavljam da mi se prvi deo dopao jer ga se pomalo i sećam ali koja je radnja u nastavku pojma nemam.
što samo govori o tome koliko sam mator i koliko su svi ovi moji tekstovi besmisleni jer se uopšte ne zasnivaju na objektivnim i kvalitetnim analizama filmskih ostvarenja već isključivo na ličnom utisku i emociji koji su mi izazvali...ako ih ne zaboravim u međuvremenu
Uvodna scena se odigrava na početku zaraze (deca gledaju Teletabise dok im zaraženi ubijaju roditelje) a potom se prebacujemo 28 godina u budućnost odnosno, za naše junake, sadašnjost (zašto ostatak sveta nije doneo odluku da baci atomsku bombu na Britaniju i zauvek uništi ovu zarazu, već ih je samo stavio u karantin nije odgovoreno, barem u ovom filmu)
Mala komuna preživelih ljudi boravi izolovana na ostrvcetu blizu obale od kojeg je odvojeno vodom i samo jedan put ka kopnu (koji biva poplavljen kada je plima) je upotrebljiv. Organizovane su straže i ograde koje čuvaju stanovnike od potencijalnog napada zombija a u unutra naselja se odvija relativno normalan život (barem koliko je normalan kada praktično ništa više od savremene tehnologije ne postoji)
Tamo važe pravila i običaji koji su verovatno primereniji stanovnicima jednog drugog ostrva (The Wicker Man aka Čovek od pruća (1973)) ali scenarista Alex Garland, u ovom prvom delu potencijalne trilogije, ne ide u toliki ekstrem kao u pomenutom filmu ali svakako se njegova priča referencira na britanski foklor i staru mitologiju/paganizam.
U središtu je ipak tročlana porodica. Otac Jamie “sakupljač korisnih stvari sa kopna” (Aaron Taylor-Johnson), majka Isla (Jodie Comer) koja boluje od misteriozne bolesti sa čestim migrenama i halucinacijama i njihov dvanaestogodišnji sin Spike (mladi i talentovani Alfie Williams) koji je zaista i glavni junak filma.
U toj izolovanoj komuni postoji novouspostavljeni običaj “odrastanja/coming-of-age” u kojoj će Jamie povesti svog sina na kopno na jedan dan i pokazati mu kako je moguće preživeti i kako ubiti čudovišta (uz korišćenje samo luk i strela jer kao i Robin Hud nisu imali kalašnjikove i municiju). Jedini uslov da se vrate je da to učine pre nego što plima poplavi put jer niko neće poći u potragu/pomoć ka njima.
Danny Boyle (čoveče on već ima 68 godina!) koristi tih prvih 30ak minuta filma ne samo da izgradi veoma efektne i tenzične sekvence sa zombijima već i da nas (mene) podseti koliko je kvalitetan majstor “pokretne trake”.
U drugoj polovini filma možda će biti manje takvih scena ali i tadu su svaki put maksimalnog inteziteta koji maksimalno podiže našu strepnju (naročito sada kada smo već dovoljno zavoleli naše likove).
“28 Years Later” nije nekakav akcioni zombi spektakl koji je možda publika očekivala (pa su zato njihove ocene niže ?) već je u pitanju veoma dobra survival drama koja će nas odvesti u neke tokove ljudske (ne)svesti o kojima nismo želeli ili hteli uopšte da razmišljamo.
“28 dana kasnije” je redefinisao savremeni zombi žanr i uveo neke ideje godinama kasnije rabljene u raznim drugim projektima na zombi teme. Dobro je što ni Garland/Boyle ne žele ovog puta da se vraćaju na to “staro” i da ponovo “menjaju” neke temelje žanra već se pre svega fokusiraju na glavne likove a to što napr. uvode tzv. alfa zombije (Bersereke) ili sporo puzeće zombije je samo dodatni začin da ova priča bude zanimljivija.
Da li je ovo novo dovoljno dobro za današnju publiku ? Nisam baš siguran jer “28 godina kasnije” više liči na malu arthouse dramu (sa elementima horora) nego na nekakav filmski spektakl na koji smo navikli da gledamo u letnjim mesecima.
To što je sam film bolji od većine takvih ne znači da će uspeti da zaradi neke grde pare…
Možda je upravo takav, u predvorju trećeg svetskog i verovatno nuklearnog rata, ovaj film upravo onaj koji nam i treba… i čijem imaginarnom svetu smo sve bliži i bliži.
Na skali od (1-6) ocena: 4
