Premijerno prikazan 2024 godine u Austinu (tokom prošlogodišnjeg Fantastic Festa) “Bone Lake” je tek ove godine, baš u oktobru imao (kratku) bioskopsku distribuciju u Americi. Sad, kada sam ga pogledao, a nakon nekih veoma pozitivnih kritika sasvim razumem zašto je ovaj, mali indie horor ovako “završio” svoj put od premijere do publike.
I ne, nije to zbog gornje slike tj. scene sa kojom započinje (ako ne znate šta je na slici pogledajte film).
Naprotiv, početak veoma obećava. Vidimo dvoje mladih i golih kako u strahu beže kroz šumu dok ih progoni neko sa samostrelom. Kada saznamo/vidimo njihovu sudbinu znamo da drugi mladi par koji upravo kolima stiže do neke vile na jezeru verovatno očekuje ista (sudbina)
On je pisac u pokušaju, ona je novinarka koja će ga u periodu dok pokušava izdržavati. On voli nju, ona voli njega ali ipak ona ne može da doživi orgazam (bitan podatak) dok vode ljubav.
Iznajmili su ovu prelepu kuću za vikend sa ciljem da napune baterije pred nove životne izazove. Pisac (u pokušaju) planira i da svoju dragu zaprosi (ima skriveni prsten u kolima).
Taman kada su smestili jedan drugi par ulazi na vrata i kao u Barbarian (2022) ispostavlja se da su oboje iznajmili ovu kuću (preko različitih aplikacija) za isti period. I kao u Barbarian, mada nimalo efektno i interesantno kao u tom filmu, i ovde četvoro mladih a jednim drugima (parova) nepoznatih odluči da provede ovaj vikend zajedno.
Već tada shvatamo da ona efektna uvodna scena možda i nije bila potrebna jer, bez nje, ne da ne bi mogli da pretpostavimo kuda nas ova priča vodi već, kada već znamo, zaista morate biti bez mašte a da ne prepostavite ko u stvari ka tom smeru vodi ovu priču.
Počnu da se dešavaju neke malo čudne stvari u ponašanju ovog drugog para (nije pisac, nema prsten i ona nije novinarka) koji kod našeg para (pisac, prsten i novinarka) počnu izazivati malu nelagodu. Kao i u Speak No Evil aka Ne govori zlo (2022-2024), jer su fini a i “nije ništa tako strašno” ipak ne odluče da odu i prepuste se “uživanju” u vikendu.
Mada traje samo 94 minuta već u nekom tridesetom minutu, kada sam već znao “kuda vodi ovaj put kojim se veoma često ide”, “Bone Lake” mi je počeo biti neizdrživo dosadan. I to vam pričam iz perspektive nekog ko je poslednjih nedelja pogledao gomilu crappy filmova, pretežno italijanskih iz sedamdesetih godina prošlog veka.
Kada konačno krene nešto i da se dešava i dođemu u fazu “obračuna” neverovatna je potreba svih aktera (i “pozitivaca” i “negativaca”) da nam sve objasne i pojasne i radnja se guši i guši u nepotrebnoj ekspoziciji.
Nekoliko zanimljivih momenata i moguće i duhovitih zaista nisu dovoljni da bih mogao da vam preporučim ovaj film u osvit “Noći veštica”.
Na skali od (1-6) ocena: 2-
