“The Beast in Me” je još jedna Netflix serija koja je okupila velike zvezde i imala pristojan bužet a na kraju nam ponudila klin čorbu.
Popularna književnica Aggie (Claire Danes), dobitnica Pulicerove nagrade, upoznaje (i dobija) novog komšiju, ozloglašenog milijardera Nile Jarvis-a (Matthew Rhys), građevinskog preduzimača koji je sasvim moguće i ubica.
Naime čitava javnost misli da je on ubio svoju suprugu koja je netragom nestala pre nekoliko godina kada je pošla “u šetnju” i niko je više nikada nije video.
Što se tiče naše spisateljice/književnice i ona vuče traume iz prošlosti jer je njen sin nastradao u saobraćajnoj nesreći upravo dok ga je vozila autom kada se drugi (auto) zakucao u njih.
Nakon te nesreće njena supruga (i prava biološka majka) napušta Aggie a mi se pitamo da li je uopšte bitno za ovu priču to što je ovde u pitanju lezbejski par i odmah da vam kažem totalno je nebitno…ali eto. Što se mora mora se a ako ništa drugo glumica koju glumi exŽenu od Claire Danes je Natalie Morales i sama Queer (kako je javno obznanila na druš. mrežama 2017 godine). Nebitno ali u današnjem korporativno-američko-“kulturno-političkom”-svetu izgleda jako bitno.
Aggie dobija priliku da napravi intervju/napiše knjigu o pravoj ličnosti Neil Jarvisa (koji joj otvoreno kaže da nije ubica) kako bi on povratio svoju reputaciju a Aggie konačno izašla iz “pivščeve blokade” nakon niza godina u kojima nije napisala ni redak novog teksta.
Uskoro će uslediti neki događaji koji ne samo da će izazvati Aggie-inu sumnju da joj dragi komša ne govori istinu već dovesti i u neposrednu opasnost.
Sve ono što nije dobro u Netflix serijama ovde nam je predstavljeno na savršeno reprezentativan način.
Umesto optimalnog broja epizoda koji zaista odgovaraju (i primerene su) samom sadržaju i priči imamo ih mnogo više nego što je potrebno.
Ovde čak čitavih osam (obično nam uvale šest) epizoda za nešto što je moglo da se komotno smesti u četiri epizode ako ne i manje.
Vredi “pohvaliti” i neverovatno organizovanu logistiku svih dešavanja u seriji. Radnja se odvija u Njujorku u kome je sve na pola sata vožnje (kolima), dal’to bio Menhetn, kućerine naših protagonista, gradić na obali ili napr. gradilište oko kojeg Neil Jarvis bije “bitku” sa lokalnim vlastima. Nikada Njujork nije bio ovako mali kao u ovoj seriji.
I onda, kada su već dobili “zadatak i budžet” za osam sati programa popunili su osnovnu priču (koja jeste interesantna ali ne baš naročito originalna) sa gomilom sporednih likova i (ne)bitnih dešavanja (dal’ o političkoj korupciji, dal’ o svemoći bogataša i “nemoći” običnog naroda itd..) da kada naiđu scene u kojima Claire Danes i Matthew Rhys dele ekran to bude malo parče u velikoj piti bez mesa koje jeste zaista vredno gledanja.
Sve mi je teže i teže da gledam i pišem o ovakvim kliše serijama u kojima napr. tačno znaš da će predzadnja epizoda (ovde sedma po redu) biti gotovo u potpunosti flešbek epizoda u koje nam, glupoj publici, scenaristi u sat vremena objašnjavaju neke davne događaje kao “bitne” a moglo je sve to da se spakuje u 5 minuta scena…ako je flešbek uopšte i trebao.
Ali bolje da se mučim ja umesto Vas dragi čitaoci…zar nije tako ?
Na skali od (1-5) ocena: 2
recenzija: DeHičkok
