“The Devil Has Seven Faces” je jedan od onih filmova za čije u potpunosti razumevanje je potrebno razgovarati sa najumnijim ljudima koje poznajete. Zbog toga, u ovom tekstu, naš specijalni gost je dragi TutaMuta, ne samo najinteligentniji saradnik naše male redakcije već osoba/mumija prema kojoj je napravljen i OpenAI ChatGPT model.
TutaMuta je najpametnije biće na ovoj planeti i samo nam ono može pomoći da dokučimo šta se tačno izdešavalo u poslednjih 30ak minuta ovog filma.
Biograf: – ” Dragi TutaMuto, kakvi su vam utisci nakon gledanja “Đavola sa sedam lica” ?”
TutaMuta:-“Evo, pokušavam još uvek da saberem, utiske. Fascinatno, u svakom slučaju fascinantno. Shvatam u potpunosti što si me zamolio da ti pomognem ovde. Rasplet misterije je baš izazovan i dovoljno je čovek da samo jednom trepne ili skrene pogled i ništa mu neće biti jasno. Na sreću, kao mumija, ispod zavoja niti trepćem niti skrećem.”
Pre nego što krenemo dalje sa pričom o ovom filmu predlažem vam da pročitate izuzetno informativni tekst o jednom od prethodnih radova Carroll Baker Il dolce corpo di Deborah aka The Sweet Body of Deborah (1968) jer ovde nećemo ponavljati neke tamo pomenute stvari.
Takođe, mada ću ga tag-ovati i kao giallo, uopšte ne mislim da je “Der Teufel mit den 7 gesichtern” zaista giallo. Dakle, ne pripada KosovskoGiallovskom ciklusu a ni PretKosovksoGiallovskom mada je, kako saznajemo, zaista sniman 1969 godine ali je tek 1971 godine ugledao svetlost dana jer je režiser (a i producent) Osvaldo Civirani imao izuzetne probleme tokom snimanja ovog filma. Ne samo da su mu finansijeri Španci otkazali obećana sredstva (30% ukupne produkcije) već su neke sekvence loše snimljene (van fokusa) te su morale biti kasnije ponovljene.
Da ne pominjem da ko zna koliko su koštale silne perike, pre svega Carroll Baker, ali i drugih ženskih učesnica (a praktično postoji još samo jedna).
Radnja je smeštena u Amsterdam (koji se nalazi u Holandiji). Julie Harrison (Caroll Baker) je, valjda, prevodilac u “Air India” i to je toliko važno mesto da joj je potrebna i sekretarica (to je ova gola sa riđokosom perikom na gornjoj slici).
Kada je nakon jedne kućne zabave u povratku napadne/slika neki lik a potom napadne/praktična šala/kolega azijac sa gorila maskom koji se više nikada ne pojavi u filmu i valjda je njen kolega, Julie odlazi u posetu advokatu kojeg je upoznala na toj privatnoj kućnoj zabavi.
Advokata Dave Bartona glumi Stephen Boyd koji će zauvek ostati prepoznatljiv kao Messala iz klasika Ben Hur (1959).
Na youtube možete naći i nekoliko verzija ovog filma (u smislu dužine trajanja) a ona koju smo mi gledali imala je 87 minuta (mogu se naći neke i od 90 minuta ali uvidom, doduše površnim, nisam video neke značajne razlike).
Nego vratimo se mi našoj Jullie
Ispostaviće se da Jullie ima identičnu bliznakinju po imenu Mary koja je, sva uznemirena, zove sa londonskog aerodroma. Mislim, to znamo po onom što čujemo i što nam kaže Julie tokom tog telefonskog razgovora.
Neću neću dijamante…
Mary je umešana u krađu maharadžinog dijamanta vrednog milion dolara a različite grupe kriminalaca misle da je Julie=Mary i pokušavaju da je uplaše/kidnapuju da bi saznali gde je sakrila dijamant.
Advokat Barton i njegov prijatelj Tony Shane (George Hilton), profesionalni auto trkač tipa Dragan Nikolić Flojd, pomažu Julie.
Obojca istovremeno pokušavaju i da je smuvaju ali Barton to čini na pravi način, prvo preko sekretarice.
Ono što sledi jeste pokušaji bande da pronađu Julie dok istovremeno Barton (osim što spava sa sekretaricom ali ne svojom nego od Julie) vodi neku svoju paralelnu istragu o kojoj, veći deo filma, ne znamo o čemu je.
U jednom trenutku Julie će se skloniti/sakriti u iznajmljeni apartman (koji je pronašao Flojd odnosno Tony) kod neke slepe žene koja najavi da će biti odsutna za vikend a onda Jullie pronađe njen leš na tavanu…ili da li zaista pronađe njen leš ?
Praktično je ta scena (na tavanu) i jedina koju možemo povezati sa pravim giallo a sve ostalo je manje više tipičan krimić sa lošim i manje lošim momcima (i devojkama) kojima povremeno “smeta” policija predvođena inspektorom Rinkerom zaslužnom za tu jednu rečenicu koju sam ja propustio a TutaMuta nije* negde na samom kraju filma.
“Il diavolo a sette facce” je zaista veoma slabašan film gotovo na svakom planu. Muziku je radio tandem Stelvio Cipriani-Nora Orlandi (zaslužna za vokale) i to mu ipak donosi plus. Takođe, režiser Osvaldo Civirani je bio baš vrstan poznavalac i ljubitelj raznovrsnih žanrova koji su se snimali u Italiji/Evropi tog doba te eto još jednog plusa (na lepe oči), naročito imajući u vidu koje sve probleme je morao da prebrodi da bi ovaj film završio.
Minuse mu donose loše akcione scene a najveći minus besmisleni naziv “Đavo sa 7 lica” jer niđe veze nema. Opet, plus mu donosi ona produžena scena i sekvenca koja uključuje zbivanja u vetrenjači koja je trebala biti napeta i uzbudljiva ali je tako loše ispala, od glume do samih dešavanja, da sam, priznajem uživao u svakom kadru sve sa osmehom razvučenimo od uveta do uveta (kao u Smile aka Osmeh (2022) )
Bez TutaMute ne bi saznali zašto se sve desilo upravo onako kako se desilo i ko je ovde kome “zabijao nož u leđa” i zbog čega jer je oštrosluhi TutaMuta obratio pažnju na rečenicu koju će, onako uzgred, inspektor Rinker saopštiti svom pomoćniku (sa velikim zulufima) dok gledaju avione na aerodromu.
Ta scena je gotovo sa samog kraja filma i tu otkrivamo podatak o Julie koji nismo znali. Koji je to podatak ostavljam svima vama da ga sami saznate…i ostavite, kao i uvek, mnogobrojne komentare ispod ovog teksta u kojima opisujete kakav šok ste doživeli kada ste je čuli…rečenicu.
Na skali od (1-6) ocena: 2-/1+
