U svojoj doktorskoj dizertaciji “Tragovi žutila na donjem vešu” posvećenoj giallo filmovima jedna od osnovnih Biografovih teza bila je da giallo filmove delimo u tri ciklusa:
PretKosovksoGiallovski tj. svi giallo snimljeni pre L’uccello dalle piume di cristallo aka The Bird with the Crystal Plumage (1970),
KosovskoGiallovski, svi snimljeni nakon L’uccello dalle piume di cristallo aka The Bird with the Crystal Plumage (1970) a pre Profondo rosso (1975)
i PokosovskoGiallovski, svi filmovi snimljeni nakon Profondo rosso (1975).
Ako prihvatimo tu podelu (a malo je argumenata protiv toga) onda bi “Sweet Body of Deborah” upao u ovaj pretkosovski ciklus kada autori a ni publika često nisu ni znali da u stvari gledaju/snimaju ono što će neko nekad u budućnosti nazavati giallo…
Ovo je pre svega klasičan erotski triler u stilu napr. Hičkoka a sa, za današnje pojmove, nevinom, golotinjom (od koje se ni Hičkok ne bi ustručavao samo da su mu studiji dozvolili da tako nešto snima).
Doduše ovo je više pokušaj Hičkoka nego što je Hičkok jer režiser Romolo Guerrieri nije imao ni talenta (a sudeći po tome kako je ovaj film u stvari napravljen) ni ambicije da tako nešto zaista i učini.
A opet, ovo je, ako ne dobar, veoma značajan film jer njegov uspeh na blagajnama širom Evrope (pre svega Italije) doveo do niza novih “erotskih” filmova sa Carroll Baker ali pre svega do spoznaje producenata da ovaj žanr (giallo) ima veoma dobru prođu…
“Slatko Deborino telo” bilo je vesnik iliti prvi talas ogromnog talasa ovakvih filmova koji nam je tek sledio.
Neću vas ni ovde gnjaviti biografijom, u tom trenutku (1968) hrabre majke dvoje maloletne dece koje su zajedno sa njom napustile Holivud (i tadašnjeg supruga) i zaputile se u Evropu tj. Italiju.
Neka stvarno priča o Carroll Baker sačeka neki njen bolji film (napr. onaj zbog koga je i dobila Oskar nominaciju 1956, “Baby Doll” sa našim Mladenom Sekulovićem tj. Karl Maldenom)
Ovde je Carrol=Deborah, ne baš mlada ali svakako sveža nevesta Marcela (Jean Sorel iz Una sull’altra aka Perversion Story (1969)) koja, kada se sa svojim mužićem vrati sa medenog meseca (a nakon što su se na brzaka spanđali i uzeli u Americi), nađe u središtu čudne misteriozne “igre” u kojoj će ona svuda “videti” Marcelovu bivšu, a iznenada pokojnu putem samoubistva, prethodnu verenicu Susan (Evelyn Stewart), plus neki lik krivi Marcela da je ubio Suzanu a svi znamo da je to nemoguće jer:
ili
Uskoro počinju da “stižu” opasne pretnje i Marselu i Debori i njoj ništa drugo ne preostaje osim da se…
istušira:
I tako, Marcel i Debora krenu na putovanje i na kraju završe na nekom imanju gde imaju čudnog suseda (George Hilton) sa sve, osim tuširanja, karakterističnim prikazivanjem romantične ljubavi u vidu valjanja u lišću.
Naravno nikada nije loše i kada se radnja većim delom odigrava uz Azurnu obalu.
Nemojte me pogrešno shvatiti kada kažem da je ovo jedan od onih glupih filmova koji se veoma lako gledaju jer osim tog, priznajmo, stvarno smešnog tuširanja, ovo je sve lepo usnimljeno (i glumci su lepi), usvirano (Nora Orlandi je bio zadužen za muziku) a par scena iz noćnog života ove 2024 godine su pravo arhivsko blago tj. vremeplov u neka druga vremena.
U stvari, dao bih Debori čak i slabašnu trojku da nema onog besmislenog twist-a na kraju filma.
Na skali od (1-6) ocena: 2+
