Nekih 50 godina nakon “Obsession” (1976) Brajana De Palme u bioskopima se pojavila nova “Opsesija”. U pitanju su totalno dva različita filma koji dele samo naslov a De Palmu pominjem jer volim da ga pomenem svaki put kada mi se ukaže prilika 🙂 .
“Obsession” je prvi pravi (dugometražni) film talentovanog i mladog (youtube) autora Curry Barker-a koji ga je snimio za neki frtalj do milion dolara a onda prošle godine napravio (pozitivan) ršum nakon premijere na festivalu u Torontu (TIFF) gde ga je na kraju za distribuciju preuzeo Focus Feature zajedno sa Universal/Blumhous-om (kažu da je taj dil koštao 15 miliona dolara što znači da je već tada Barker i ekipa koja je stajala iza projekta doživela izuzetan uspeh).
Baron „Bear“ Bailey (Michael Johnston) je zaposleni u prodavnici muzičke opreme i godinama je zaljubljen u svoju prijateljicu iz detinjstva i koleginici Nikki Freeman (Inde Navarrette). Previše uplašen da joj direktno prizna osećanja, Bear kupuje simpatični (a pokazaće se misteriozno ukleti) predmet tj. kutiju pod nazivom „One Wish Willow“. Kada nakon još jednog neuspešnog pokušaja da joj javna “prizna osećanja” on slomi “vrbu” i izgovari želju da ga Nikki voli više od svega na svetu.U tom trenutku, Nikki, koja je upravo ušla u kuću, izneneda se vraća do njegovog auta i zakuca na prozor. Već tada stvari postaju mračne, izopačene i izuzetno uznemirujuće mada se Bear nada da je sve to posledica samo toga što je Nikki popila neku ala ekstazi tabletu.
doduše, to što ga je Nikki iznenada zavolela misli da je prirodno i da nema veze sa tabletom a pogotovo nekakvom igračkom iz prodavnice pod imenom “One Wish Willow”
“Opsesija” vas uhvati još od prve scene u svoje šape i mada je zaplet još jedna varijacija na temu “pazi šta želiš” tenzija (pomešana sa efektnim crnohumornim scenama) koju postepeno gradi Barker polako nam se uvlači pod kožu…to jest, to je onaj nezahvalan osećaj da ne znamo tačno šta će se desiti ali svakako neće biti nimalo dobro za naše “junake”
Završnica filma je brutalna, sve četiri uloge (da, praktično imamo samo četiri bitna aktera u filmu što uopšte nije problem jer je scenario dovoljno fokusiran da nam niko drugi i ne nedostaje što se tiče priče) ali moram istaći fenomenalnu Inde Navarrette. Šta ta devojka ume da odglumi (da u jednom trenutku bude demonski frenetična a sekund kasnije u drugom umiljato jagnje) je neverovatno, odnosno Navarrette je veoma talentovana.
Krajnja ocena koju će te videti je posledica čudesne atmosfere koja je vladala u bioskopu. Naime,tačno pored mene sedelo je šestoro dece u maloj ali prilično ispunjenoj sali Cineplex-a. Bejahu prava deca, četvrti razred…osnovne. Dakle 9/10 godina dečica kojoj je neko na blagajni prodao karte za ovaj psihološki horor nimalo vesele atmosfere.
BIlo je puno (najmanje sa moje, zaista) uzvika “Šššš….”, “Tišina!”,”Pssst” od strane publike upućene ka redu gde su sedela ova deca.
Na sreću, nakon što smo naišli na prvu zaista jezivu scenu, devojčice su krenule da često idu do WC a dečaci su postali prilično tihi…
Ipak, šteta…možda bi mi krajnji utisak bio još bolji da sam mogao više da se prepustim jezi sa ekrana u mračnoj dvorani koja je puna dece koja kikoću.
Na skali od (1-6) ocena: 3+/4-
