Nick Cooper (Jack Jones) je bio velika tinejdž pevačka zvezda ali već 6 godina nije objavio ništa novo. Njegov dolazak u London će biti početak Nick-ovog comeback-a odnosno povratka na scenu jer menadžer Webster Jones je sve spremio za snimanje novog albuma. Usamljena kuća u provinciji gde se nalazi opremljeni studio u kom Nick može da se maksimalno prepusti svojoj inspiraciji a tu je i Websterova sekretarica Linda (Pamela Stephenson) koja je tu da Nick-u maksimalno ugodi…na svaki mogući način.
Zaboravih da vam napomenem da odmah na početku filma, dok Nick sleće (avionom) na londonski aerodrom, njegova bivša žena (zbog koje je i napravio tako dugačku pauzu) odlazi u posetu njihovom nekadašnjem apartmanu koji se nalazi verovatno u najneuglednijoj “luksuznoj” zgradi toga doba u Londonu. Da bi stigli do penthausa na vrhu zgrade morate proći kroz nekakve uske prolaze prepune pacova a potom pozvati i provozati se otvorenim teretnim liftom do krova, otključati neugledna vrata te konačno zakoračiti u zaista lepo urađen stan na dva nivoa.
Ovo vam sve detaljno opisujem jer će se te scene kako doći i kuda sve proći da bi ušli u ovaj stan često ponavljati tokom filma.
Elem, nesrećna a bivša supruga, biva napadnuta i izmasakrirana od manijaka sa maskom a potom, opet u više scena (jer prolazi nekoliko dana), gledamo kako njen leš truli u podnožju stepenica stana.
Upravo zbog ovakvih “čudnih” scenarističko-režiserskih odluka “The Comeback” biva intrigantan gotovo do samog kraja na tom nekom “neočekivanom” nivou.
Na primer, Nicku se počinju u onoj ogromnoj kući gde živi sam (sa kućepaziteljicom i njenim suprugom), naravno, priviđati glasovi i grozni leševi, tipično za ovakve priče ali opet, verovatno zbog toga što je tempo filma gotovo sve vreme isti (spor) Nick ili neki drugi lik uradi nešto neuobičajeno (mada ništa sad nešto spektakularno iznenađujuće…daleko od toga) i scena koju očekuješ da će se desiti se jednostavno ne desi.
U stvari, desi se, ali kasnije. Režiser Pete Walker (The Flesh and Blood Show (1972)) uspeva da napravi atmosferu koja uopšte ne liči na neki slasher horor već biva muzička drama o pevaču (koji peva) i kojem izgleda neko želi da uništi karijeru, priznajem, na jedan baš nezgrapan način.
Iz sadašnje perspektive “The Comeback” deluje interesantno upravo zahvaljujući svim pomenutima neobičnostima koje su, budimo realni, upravo rezultat nemara i prave negzrapnosti tokom pravljenja ovog filma.
Konačnu sreću nam kvari završni rasplet koji je baš onako tupav i totalno neočekivan ali opet ne u smislu kako je to moguće nego više u smislu “pa zašto ste od svih mogućih rešenja odabrali upravo ono najgluplje”.
Inače, Jack Jones je zaista bio pevač i to sa relativno uspešnom karijerom.
Muziku za film je komponovao Stanley Myers a zaboravih da vam kažem da je ovde jednu od uloga odigrao i Richard Johnson (Il medaglione insanguinato aka The Night Child (1975))
Na skali od (1-6) ocena: 3
