Kada pogledate dovoljno giallo filmova shvatićete da svaki dobar giallo film mora imati maskiranog ubicu, masakrirane žrtve (kod kojih je poželjno da na sebi, u trenutku masakriranja, nemaju ništa osim maskare što je naročito zgodno jer su uglavnom žrtve zgodne devojke), maestralnu muziku i, naravno, režisera maestra. Doduše i oni loši giallo filmovi gotovo imaju sve od prethodno navedenih elemenata.
La tarantola dal ventre nero (1971) ili Black Belly of the Tarantula (što je sasvim korektan prevod naziva na engleski za razliku od mnogih giallo filmova koji su na engleskom govornom području poznatiji pod sasvim drugačijim imenima nego u originalu) pripada rekao bih tzv. srednjoj struji giallo filmova. Nije među najboljima a takođe je daleko bolji od najgorih.
Nevolja sa ovim filmom je što se najbolje scene u njemu nalaze u prvih 10-ak minuta filma.
I to ne mislim na to što ćemo odmah pročitati da je muziku komponovao genijalni Enio Morikone tada tek na putu ka svetskoj slavi…
Nakon tog jednog od najuzbudljivijih (po mnogo čemu) uvoda u giallo filmovima, priča se pretvara u policijsku proceduru praćenu standardnim giallo trikovima. Glavni junak je inspektor Tellini u tumačenju tada mlađanog Giancarlo Giannini-a koje će tek narednih godina praviti pravu italijansku, a potom i svetsku karijeru.
On od početka gunđa povodom svog posla i ne oseća se dobro u sopstvenoj koži. U stvari tokom filma i otkrivamo da on jednostavno i nije za taj posao. Ne sećam se da sam gledao nesposobnijeg detektiva (a glavnog junaka) u filmu koji nije komedija a ovaj to svakako nije
Zaplet je, kao i u većini giallo (ne)dela, prilično jednostavan ali je i takođe konfuzan što je još jedna odlika giallo filmova. Neko ubija žene lakog morala ili barem one lako obučene. E sad, zašto to radi ili zašto je neko glavno osumnjičeni ili zbog čega i kojim redosledom ubica bira svoje žrtve je na svakome od nas da to proizvoljno zaključi. Nikada giallo nije patio od preterane logike ali oni pravi majstori (poput Argenta ili napr. Martino) su to vešto zabašurivali pojedinim spektakularno režiranim scenama pa nam samo otkriće ko se krije “iza maske” u tim dobrim giallo filmovima bilo mnogo manje bitno od načina na koji smo to otkrili.
Sve u svemu, jedan NiPoČemuPoseban giallo iz 70-ih godina…u stvari, zanimljiv je zbog još dve stvari. U “La tarantola dal ventre nero” se pojavljuju čak tri Bond (007) devojke.. a drugi, kao u svakom dobrom (a i lošem) giallo na ulicama ćemo videti gomilu fića.
Na skali od (1-6) ocena: 3
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
