Za one koje ovu recenziju čitaju 2068 godine i nemaju pojma o čemu se radi u filmu “A Quiet Place” pripremio sam kratak opis.
Godina je 2020. 89 dan invazije neobičnih monstruma koji imaju jako osetljive slušne kanale. Svaki jači zvuk ih toliko iznervira da su spremni da se, na svaki taj ekces, ekspresno pojave a potom, još brže, masakriraju to jadno živo biće koje se usudilo da se oglasi jače nego što to (ne)zvanični monstrumski propisi dozvoljavaju. Za razliku od one stare pesme u kojoj će komšije da vas biju zbog preglasnog rokenrola ovde će čudovišta da vas ubiju…a bome i familiju.
Već na početku prisustvujemo efikasnom sprovođenju monstrumskog mira (i reda) u trenutku kada naši protagonisti, petočlana porodica, postane četvoročlana. Ovim (zlo)činom pravila igre u postapokaliptičnom svetu “Tihog mesta” su i onom bioskopskom gledaocu koji ne vadi glavu iz svoje kutije kokica dovoljno plastično tj. krvavo predstavljena. Divan je, i priznajem veoma neobičan, osećaj, kada posle početnog šuškanja i graje, publika u sali postane praktično jedan od aktera drame na velikom ekranu. Povremeno je toliko tiho da ne znate da li je zvuk krckanja dospeo sa platna ili od onog posramljenog gledaoca koji ipak pokušava da smaže još jednu kokicu ili tortilju.
Nakon nemilog događaja sa početka filma selimo se odmah i u budućnost, u 472 dan invazije. Naša ex-petočlana porodica provodi svoje tihe dane na farmi, usamljena i udaljena od sveta (koji nestaje) u tihoj i sumornoj rutini. Jedini način međusobne komunikacije jeste jezik znakova koji svi oni poznaju jer im je najstarije dete gluvonemo (nju inače odlično glumi Millicent Simmonds koja je i sama gluvonema). Otkrivamo i da je majka (izvrsna Emily Blunt) u poodmakloj trudnoći a da je srećni otac gotovo sigurno njen suprug (i u pravom životu John Krasinski). Kažem gotovo sigurno jer u ovom svetu teško da može doći do vanbračnih afera.
Film „Tiho mesto“ traje samo nekih 90ak minuta, dovoljno kratko da na neke logičke crne rupe ne obratite previše pažnju. Prva polovina nam gotovo služi samo kao tizer/najava onoga što sledi u nastavku, kada erupcija napetosti, jeze i adrenalina eksplodira poput vodenjaka trudne heroine (majke hrabrosti). Sve je ovde u funkciji saspensa i „Tiho mesto“ vešto igra na tu kartu konstruišući različite zamke za naše junake, od „slučajno“ postavljenog eksera na stepeništu pa sve do slušnog aparata kao neke vrste čehovljevog pištolja. I to je sve u redu. Nisam ni očekivao od ovog filma da bude neki filozofski bunar bergmanovsko tarkovske večne tišine.
Ipak, „Tiho mesto“ je na kraju samo jedan solidan triler i to od one vrste koje je gotovo nestala sa bioskopskih ekrana. Ono što mi je smetalo i povremeno iritiralo jeste nedovoljna hrabrost autora da se ipak ne priklone do kraja početnom konceptu. Zbog toga (i na žalost) i ovde imamo one nesnosne muzičke horor zvuke koji u ovakvom filmu samo remete tu jezivu tišinu. Kada je i najmanji zvuk potencijalni izvor opasnosti onda nam ta muzika nije potrebna. Najgore od svega je to što nam i sam Krasinski par puta veoma efikasno demonstrira kako se izaziva jeza običnim zvučnim efektom (napr. pad lampe).
Okej. Ovde prestajem sa zakeranjem jer “Tiho mesto” osim što je stvarno dobar film jeste i prvi horor na koga sam odveo mog starijeg sina (mlađi je hrabro odlučio da ostane kod kuće). Dakle, ako je nekada važilo ono “Prvi put sa ocem na jutrenje” onda zamena u vidu “Prvi put sa ocem na horor” nije smela biti loša. Na sreću, nije.
Ako ste mladi neiskusni gledaoci odrasli na mejnstrim američkim filmovima iz 21 veka “Tiho mesto” vam mora predstavljati (prijatno) iznenađenje. Jednostavno, ne pamtim neki američki film (a snimljen poslednjih godina) koji je prešao granicu od tih magičnih 100 miliona dolara (već u drugoj nedelji) a da je ovoliko uronjen u saspens/zebnju/strepnju koja gotovo od samog početka drži gledaoce na žeravici (ne mislim naravno na legendarnog Rajka) .
Sada će me neki, taj mladi i neiskusni gledalac, odmah poklopiti sa Dunkirkom koji jeste u svojoj suštini style over supstance tj. suspence over supstance (svi ovi srpski izrazi su naučeni još u osnovnoj školi na časovima Hemije i Fizike). Give me a break :), jer, ako ste matori dripac (kao ja) koji je odrastao na crno belim filmovima (jer mu prvi TV beše bez boje) i kome je napr. jedan lik po imenu Drvoseča Džon bio omiljeni reditelj, gledajući „The Quiet Place“ možete samo da se povremeno setno osmehnete sećajući se starih dobrih vremena kada su, naravno, filmovi bili bolji i napetiji i lepši…i mlađi.
A onda bacite pogled na svoje dete koje stravu na platnu gleda kroz raširene prste šake kojom je prekrio lice i srce vam bude na mestu. *
Na skali od (1-6) ocena: 4-
* važna napomena: prilikom gledanja ovog filma a takođe i prilikom pisanja ove recenzije nijedno dete nije bilo ni povređeno niti istraumirano
