Un sussurro nel buio aka A Whisper in the Dark (1976)

Nevidljivi prijatelji mogu postati veoma vidljivi neprijatelji

“Šaputanje u mraku…a bez jastuka”  je još jedan iz talasa italijansko -evropskih horor filmova koje su nas zapljuskivali, čini se u neograničenim količinama, tih sedamdesetih godina prošlog veka.

Porodica živi na velikom i prelepom imanju. Njihov sin Martino ima nevidljivog prijatelja Luku (što je izgleda česta pojava, barem u filmovima…ja ne pamtim niti se sećam da sam ikada upoznao bilo koje dete koje je imalo “nevidljivog prijatelja”) i svi, od majke i oca (John Phillip Law i Nathalie Dellon u tom trenutku već ex supruga Alena Delona), sestara, gošće iz Amerike (Lucretia Love) preko služavke do dadilje/učiteljice (Olga Bisera inače rođena Mostarka koja je glumu završila u Beogradu a karijeru pre sveg izgradila u Italiji) prihvataju tu igru kao nešto normalno. Tako Luka ima i svoju stolicu prilikom obeda, poneki put je i “golman” ako je potrebno i naravno sve vreme se “igra” sa Martinom. Roditelji misle da je to samo prolazna faza i da će sve, samo od sebe, proći. Ali, ne lezi vraže, zlokobne stvari praćene čudnim nezgodama počinju da se dešavaju i postavlja se pitanje da li je za njih odgovoran Martino ili je stvarno u pitanju delovanje nekih nečasnih sila…

Uskoro će se ovoj ekipi pridružiti i profesor, navodno stručnjak za dečiju psihologiju, u tumačenju jedne od nekdašnjih najvećih holivudskih zvezda, Joseph Cotten, koji je proveo dobar deo druge faze svoje karijere trošeći je po ovakvim projektima. A ovaj je još i sasvim pristojan ako se poredi sa raznim “čudesima” u kojima je ovaj karakterni glumac učestvovao.

“A Whisper in the Dark” režisera Marcella Aliprandia je spora, elegična priča, koja je lepo uslikana (sa nekoliko zanimljivih kadrova, poput zabave na imanju i pejzaža Venecije) ali je takođe i veoma monotona i ne toliko interesantna. Atmosferi doprinosi i muzika Pina Donnagia koja je u stvari jedino po čemu ćete možda pamtiti ovaj film.

Razlog što veći deo ovog filma možemo nazvati “ravnim” (bez nekih uzbuđenja i senzacija) verovatno doprinosi i činjenica da je “Un sussurro nel buio” prilično čedan i da golotinje ima, ali sasvim minimalno. Dakle, ljubitelji exploitation-a neće se ovde baš ovajditi…

Sve u svemu, lako zaboravljiv film koji definitivno nije giallo (mada ću ga i tako tagovati 🙂 ) kojem uprkos tome što sam i sam duh, ne mogu dati veću ocenu od ove koja sledi

Na skali od (1-6) ocena: 2

recenzija: Gimitrije Verzićduh sa dva plava oka 

About Gimitrije Verzić 124 Articles
Čuveni duh sa plavim okom (a od susreta sa Bozzom postao je duh sa dva plava oka), propali kandidat za kandidata studenta filmske režije i beskompromisni (takođe propali) filmski kritičar koga ste svi imali priliku da upoznate u prelomnoj, epoholno dvodelnoj epizodi "Bioskop Sloboda" Svojim autorskim tekstovima o filmu on će definitivno oplemeniti ovaj prostor. Takođe, Gimitrije fanatično gleda televiziju pa možemo očekivati i njegove tekstove na tu temu

Be the first to comment

Postavite pitanje ili ostavite komentar...

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.