“Šaputanje u mraku…a bez jastuka” je još jedan iz talasa italijansko -evropskih horor filmova koje su nas zapljuskivali, čini se u neograničenim količinama, tih sedamdesetih godina prošlog veka.
Porodica živi na velikom i prelepom imanju. Njihov sin Martino ima nevidljivog prijatelja Luku (što je izgleda česta pojava, barem u filmovima…ja ne pamtim niti se sećam da sam ikada upoznao bilo koje dete koje je imalo “nevidljivog prijatelja”) i svi, od majke i oca (John Phillip Law i Nathalie Dellon u tom trenutku već ex supruga Alena Delona), sestara, gošće iz Amerike (Lucretia Love) preko služavke do dadilje/učiteljice (Olga Bisera inače rođena Mostarka koja je glumu završila u Beogradu a karijeru pre sveg izgradila u Italiji) prihvataju tu igru kao nešto normalno. Tako Luka ima i svoju stolicu prilikom obeda, poneki put je i “golman” ako je potrebno i naravno sve vreme se “igra” sa Martinom. Roditelji misle da je to samo prolazna faza i da će sve, samo od sebe, proći. Ali, ne lezi vraže, zlokobne stvari praćene čudnim nezgodama počinju da se dešavaju i postavlja se pitanje da li je za njih odgovoran Martino ili je stvarno u pitanju delovanje nekih nečasnih sila…
Uskoro će se ovoj ekipi pridružiti i profesor, navodno stručnjak za dečiju psihologiju, u tumačenju jedne od nekdašnjih najvećih holivudskih zvezda, Joseph Cotten, koji je proveo dobar deo druge faze svoje karijere trošeći je po ovakvim projektima. A ovaj je još i sasvim pristojan ako se poredi sa raznim “čudesima” u kojima je ovaj karakterni glumac učestvovao.
“A Whisper in the Dark” režisera Marcella Aliprandia je spora, elegična priča, koja je lepo uslikana (sa nekoliko zanimljivih kadrova, poput zabave na imanju i pejzaža Venecije) ali je takođe i veoma monotona i ne toliko interesantna. Atmosferi doprinosi i muzika Pina Donnagia koja je u stvari jedino po čemu ćete možda pamtiti ovaj film.
Razlog što veći deo ovog filma možemo nazvati “ravnim” (bez nekih uzbuđenja i senzacija) verovatno doprinosi i činjenica da je “Un sussurro nel buio” prilično čedan i da golotinje ima, ali sasvim minimalno. Dakle, ljubitelji exploitation-a neće se ovde baš ovajditi…
Sve u svemu, lako zaboravljiv film koji definitivno nije giallo (mada ću ga i tako tagovati 🙂 ) kojem uprkos tome što sam i sam duh, ne mogu dati veću ocenu od ove koja sledi
Na skali od (1-6) ocena: 2
recenzija: Gimitrije Verzić. duh sa dva plava oka
