Režija: Umberto Lenzi

Glume: Antonio Sabato, Uschi Gias, Marisa Mell, Rosella Falk, Marina Malfatti, Pier Paolo Capponi

O čemu se ovde radi:

Klasični giallo ubica (sve sa crnim kožnim rukavicama i crnim mantilom) tamani lepe devojke u gradu (doduše, počne sa jednom babom?). Osim što se u nekih prvih 10ak minuta odigra 3+ ubistava, prisustvujemo i jednoj lažnoj sahrani, priznanju “ubice” i genijalnosti policijskih snaga reda, mira i pameti. Film je toliko nabijen raznim događajima, preokretima i raznosvrsnim lokacijama da nikada nije dosadno…

Ključna reč iz naziva filma:

Sette

Ako bi opisao jednom rečju ovaj film koju bi reč upotrebio:

paprikaš

Ima li tu nešto zanimljivo ?

Naravno. Osim što sam ga svaki put gledao kao prvi, ovog puta sam ga gledao i na blu ray (rip) kopiji koja omogućava da Lenzijev film odgledamo u njegovoj punoj (zasluženoj) lepoti. Nije u pitanju sad pa neka visokobudđžetna produkcija ali Lenzi je majstor da totale uslika lepo i da maskimalno iskoristi prirodne lepote (glumica i glumaca) za neke upečatljive krupne kadrove. Ubistvo sa početka (u kojem su uključene mačke) je savršen primer Lenzove veštine da skocka napetu scenu koja uz to izgleda i (vizuelno) veoma dopadljivo.

Šta je dobro u ovom filmu ?

I ako scenario nije nešto impresivan, za razliku od većine giallo filmova, ovde su se potrudili da nam ponude jednu logički zaokruženu celinu. Lenzi nije nikada bio “giallo tip” te je i ovde dominatno njegovo usmerenje ka krimiću to jest trilerima pa “Orhideje” pre svega potrebno posmatrati u tom ključu.

Ovde ima toliko puno likova u funkciji “crvenih haringi” te i nije čudo što sam svaki put ulazio u ovaj film nemajući pojma ko je ludi ubica… koji i nije baš toliko lud.

Šta je još dobro u filmu ?

Postoji jedna efektna scena u kojoj se u glavnoj ulozi nađe bušilica (ne sećam se da li je u pitanju Boš ili Bleken Deker). Scena podseća na neke (kasnije) radove Brajan De Palme (oni koji ga vole znaju o kom filmu govorim).

Šta je loše u ovom filmu ?

Kao što rekoh, Lenza nikada previše nije zanimao giallo i gotovo se dobije utisak da su neke sekvence i ikonografija (najviše inspirisane temeljcem gialla o kome ste sigurno već čitali a i gledali ) ovde nekako veštački umetnute. Takođe, mada je film vizuelno i zanatski veoma lepo snimljen, nema ovde ničeg za pamćenje. Zato će svako “bušilica scenu” jednog De Palme memorisati za vek i vjekov a ovu, Lenzovu, smetnuti s’uma.

Šta je još loše u ovom filmu ?

“Kompleksnost” scenarija mu je istovremeno i vrlina i mana. Toliko toga se izdešava u 90ak minuta da nemate vremena za previše razmišljanja. To što sama priča/misterija (i za to vreme) i ne zaslužuje neko duboko premišljanje (jer je ne pamtljiva i prosečna) je ono što i izdvaja, hajde da kažem, ako ne remek dela, onda kultne filmove od običnih.

Postoje li bolji filmovi od ovog ?

Evo na primer “Torso“. Objektivno, “Sedam orhideja uprskanih krvlju” je verovatno i bolji, ali Torzo pamtim i pamtiću. Orhideje će mi za koju godinu opet biti tabula rasa.