“Watch Me When I Kill” je kao i mnogi drugi ‘vaki filmovi iz tog perioda imao za različita tržišta različite nazive pa je poznat i kao The Cat’s Victims. Mislim poznat onima koji su pasionirani istraživači giallo pojava iz prošlog veka.
U pitanju je, sa scenarističke strane a u poređenju sa drugim giallo filmovima, stabilna misterija koja u središtu ima devojku koja je nevoljni svedok (ili tako misli ubica) zločina pa i samim tim postaje meta hladnokrvnog (u belim rukavicama) dželata koji svoje žrtve lišava života na raznovrsne načine.
Taj prvi zločin se zadesi u apoteci u kojoj apotekar biva zaklan a Mara (tako je ime plesačici tanga) slučajno tu zaustavi taksistu jer želi da kupi neki aspirin (boli je glava).
Mara (koju boli glava) ni ne stigne da uđe u apoteku jer joj, iza staklenih i ne mnogo providnih vrata, neko veoma neljubaznim (i u italijanskoj i u engleskoj sinhronizaciji) glasom otera:
-“Zatvoreno. Marš đubre jedno bolesno iz moje apoteke. Kupi sebi lekove negde drugde. Mrš, mrš…spodobo”
i slične stvari pomisli taj manijak ubica ali ih baš i ne izgovori glasno…mada sam siguran da je baš, baš hteo.
Zbog toga što je pomislio da Mara ima vid poput Supermena i da će ga prepoznati kao krivca, ubica odluči da je prati i zauvek reši. I tako Mara jedva izbegavši smrt u svom stanu (bila je u spavaćici ali, avaj, nije išla da se tušira pre spavanja) pobeže kod svog on-off momka Lukasa (a kojeg glumi Corrado Pani).
Corrado Pani je inače imao zanimljivu filmsku-životnu karijeru i mada nikada nije postao zaista velika italijanska zvezda oprobao se sa uspehom u različitim filmskim žanrovima pa će te ga možda prepoznati u nekim istorijskim spektaklima “mačeva i sandala” (mislim na dela koji se bavi rimskim carstvom), špageti vesternima i eto u ovom giall-u.
Dugo je bio u vezi sa pevačicom Minom (i zaista se nadam da čitaoci ovog sajta znaju ko je i kolika je tada bila zvezda Mina) sa kojom ima i sina.
Preminuo je 2005 godine u 68 godini života.
Režiseru Antonio Bido-u ovo je prvo ostvarenje u toj ulozi a potpisan je kao i jedan od scenarista filma. Ne znam da li je upravo on doneo toj već pomenutoj “stabilnosti” priče ali ovo jeste sa te giallo strane veoma ukalupljen proizvod u kojem Lukas (ali ne Aco) preuzima istragu kao nekakav detektiv (mada nije ni policajac…a ni Aca) i želi da pronađe ubicu pre nego što ubica pronađe njegovu devojku.
Lukas ubrzo otkriva da žrtve imaju nešto zajedničko (mada i mi u paraleli vidimo da se neki od njih poznaju) a to je da su bili članovi porote koja je osudila nekog tipa koji je koji mesec ranije (pre ubistava) pobegao iz zatvora.
Bio bi ovo standardni krimić da Bido nije izgleda bio obožavalac Daria Argenta i njegovih fimova. Ne samo da vizuelno u scenama ubistva Bido maksimalno kopira/omažira Argentova rešenja nego je za soundtrack angažovan bend koji se okupio samo za ovu priliku i prozvao sebe Trans Europa Express (kao direktna poseveta istoimenom albumu Kraftwerk mada mnogo više liče na radove glupe Goblin iz Argentovih filmova)
Music is written and performed by Trans Europa Express. Trans Europa Express’s lineup consisted of: Mauro Lusini (singer), Gianfranco Coletta (guitarist for Chetro & Co and for the earliest Banco del Mutuo Soccorso‘s formation), Glauco Borrelli (Albero Motore‘s bass player), Adriano Monteduro (guitarist who recorded his first album as singer and song writer together with Reale Accademia di Musica). The atrocious killings are highlighted by a theme full of mystery, where the electric bass prevails, creating those atmospheres typical of Dario Argento‘s movies, and by rhythmical rock themes.
Ako odslušate ovu temu primićete da joj nedostaje neka vrsta klimaksa tj. ima zanimljiv uvod koji u stvari nikuda i ne vodi. Slično je u filmu “Watch Me When I Kill”. Kada je krenula ta prva scena ubistva sa sve ovom muzikom kao podlogom i neobuzdanim steadicam ala Arđento vizurom iz ugla ubice pomislih da me čeka spektakl.
Na žalost ništa od toga. Svaka od tih scena se završi brzopoteznim/brzopucnim samim činom ubistva upravo tamo gde kod Arđenta krene pravo ludilo…i vizuelno i muzički.
Na kraju, “Il gatto dagli occhi di giada” i nema ničeg zaista pamtljivog ali jeste zanatski pristojna urađena reciklaža nekih mnogo, mnogo boljih filmova i ideja. Gledao sam verziju koja započinje kratkom crnom belom sekvencom bombardovanja iz Drugog svetskog rata koja u nekim drugim (verzijama) ne postoji što je čini mi se bolje rešenje (da ne postoji) jer, na neki način, prerano odaje motive ubice.
Ne mnogo dobar ali i ne tako loš ovaj film biće svakako zanimljiv svim giall-o ljubiteljima a oni koji nekim slučajem nalete na njega i neće biti previše razočarani onim što su pogledali.
Na skali od (1-6) ocena: 3-/2+
