Oculus (2013)

Ovo je jedan od onih filmova koji mi se lično previše ne dopaduju a opet mogu sasvim da razumem one koji u njemu vide nešto više od (nešto boljeg od proseka) horor filma, pogotovo u perspektivi trenutne ponude.

(ova gornja rečenica je objavljena, zajedno sa kompletnom recenzijom, pre nekih pet godina, na onom starom blogger blogu… u međuvremenu (u svakom slučaju talentovani) režiser Flanagan postade faca…u kući na ukletom brdu iliti ukletoj kući na brdu koje nije ukleto)

Režija: Mike Flanagan

Glume: Karen Gillian

Brenton Thwaites

Katee Sackhoff

Nekoliko stvari u Oculusu moramo pohvaliti. Glumci (i deca i odrasli) su veoma dobri. I Luk Skaj..,pardon, Starbak (Katee Sackhoff) se, začudno, veoma dobro snašla u poprilično teškoj (i nezahvalnoj) ulozi supruge i majke koja polako gubi razum.

Režija je precizna i efektna (naročito mi se dopada kompozicija kadrova u pojedinim scenama kada se prelazi iz sadašnjosti u prošlost i obrnuto) a autori su uspeli da filmu sa skromnim budžetom ( nekih pet miliona dolara) daju dojmljiv/upečatljiv vizuelni izgled uprkost tome što se gotovo kompletno odvija u jednoj kući.

I muzika…ovde je muzika, hvala Vučiću (‘ebote ova fora sa hvala prvorođenom je i dalje aktuelna…nakon 5 godina…. e to je tek horor), prava filmska.

Oculus se bavi starom horor temom o ukletom predmetu koji teroriše svog vlasnika. Ovog puta je u pitanju magično i mračno ogledalo. Režiser Mike Flanagan, koji je i potpisnik scenarija, stvorio je priču o bratu i sestri koji se nakon tragičnih događaja od pre jedanaest godina (kada su bili samo deca) ponovo okupljaju rešeni da ovog puta misteriju istraže do kraja (slično kao u već pomenutoj ukletoj kući)

Idejom da li je ogledalo stvarno uzrok svih nevolja ili su naši junaci stvarno ludi (brat je upravo izašao iz jednog takvog mesta) i da li je dečija mašta kriva za noćne more koje ih progone poslednjih decenija, Flanagan se bavi u prvom delu filma na prilično vešt način.

To je i najkvalitetniji deo filma. Kada se ta dilema razreši Oculus nepovratno upada u sve zamke i klišeje svoga žanra a to je utisak koji se sa, retko frustirajućim čak i za svoj žanr, krajem dodatno cementira.

Šteta…ovoliko truda i na kraju jedno veliko Puf… barem je bilo zanimljivo gledati nešto što i u svojim najneinspirativnim delovima ne bih nazvao glupim… a to je već ogromni plus.