Čovjek koji je voleo sprovode (1989)

Osim zanimljivog naslova malo toga je ovde stvarno zanimljivo.

Bio je ovo peti igrani film verovatno jednog od najznačajnih SFRJ autora filmova koje obično smeštamo u žanr misterije/krimića. Ta “titula” i nema nekog značaja ako znamo da nikada u nas, ni sada, a ni ranije, triler/krimić kao forma nije zaživeo te je pojava takvih filmova uvek bilo izuzetak a ne pravilo u godišnjoj filmskoj distribuciji. Zoran Tadić je “tvrdoglavo” gurao svoj fazon i svaki njegov film predstavlja primer klasičnog evropskog krimića koji  se baštini više na radovima napr. jednog Kloda Šabrola nego Hičkoka.

Priča, ovog pomalo nesretno/nespretnog nazvanog filma, smeštena je u hrvatsku provinciju, u mestašce Samobor (kako kažu dostupne informacije na internetu mada se lično ne sećam da je iko pomenuo naziv grada) čiju učmalu atmosferu izneneda remeti talas zločina,i u čije središte biva upleten bibliotekar Filip (kao i uvek odlični Ivica Vidović) i misteriozna novopridošla upravnica biblioteke Elza.

 I tako, dok se broj ubijenih povećava, filmom defiluje gomila upečatljivih lokalnih osobenjaka koji svojim ponašanjem i postupcima izazivaju senku sumnje kod gledalaca ali i (neformalnog) glavnog junaka Filipa.

Ovako ispričano možda ćete pomisliti (ili što bi neki rekli ‘steći dojam’) da je “Čovjek koji je voleo sprovode” vredno vašeg izdvojenog vremena ali, nažalost, moj savet je da ga slobodno preskočite.

I ne, nije Tadićev film toliko loš koliko je jednostavno neubedljiv i kao triler i kao (ljubavna) drama (što on, pre svega i jeste u svojoj osnovi).

Nakon početnog,u suštini (što se tiče filmskog jezika) traljavog izvedenog ubistva, “Čovjek koji je voleo sprovode” se pretvara u mencelovsku srednjoevropsku provincijalnu dramu (ali bez Mencelovog duha) u kojem naš protagonista Filip baulja iz ‘knjižnice’ do groblja, uz povremena odmorišta u lokalnom bistrou i svom stančiću (preko puta hotela, što će se pokazati izuzetnim važnim detaljom).

Nije problem to “bauljanje” našeg Filipa jer on jeste jedan takav, introvertan tip, koji će radije vreme provoditi sam u sobi ili na nečijoj sahrani (sve dok mu emocije ne uzburka nova šefica). Problem je što je i režija takva, tačnije, film je monoton bez ikakve napetosti ali i bez ikakve strasti, što se naročito odnosi na odnos Filipa i Elze.

(što naročito čudi jer je Beograđanka Gordana Gadžić par godina kasnije postala supruga Ivice Vidovića i njegova životna saputnica sve do njegove smrti 2011 godine)

Pohvalio bih setnu muzičku temu koja doduše samo doprinosi mlitavosti filma ali i takva prijatna je za uvo. Kompozitor je Brane Živković, još jedan od naših YU apartida, koji se trajno nastanio u Americi.

Ono što takođe nervira jeste ovaj dole, što se tiče samog filma, totalno nepotreban kadar, ali izgleda neophodan za svaki domaći film…i tada…a i sada.

Prirodne lepote nekadašnje domovine

Dakle, za kraj, šta reći. Sama misterija i razrešenje je sasvim pristojno i ne baš lako za pogoditi ali put od tačke A do te tačke B (neki je zovu G) nije dovoljno intersantan. Interesantan u onom smislu da “Čovjek koji je voleo sprovode” uvrstimo u nezaboravna dela SFRJ kinematografije (poput Tadićeveg debija iz 1981 g. “Ritam zločina”). Ipak i takav, spada u bolje krimiće koja nam je ta, zaboravljena, zemlja podarila.

Na skali od (1-6) ocena: 3

recenzija: TutaMuta

About Tuta Muta 7 Articles
Specijalni gost (a dobar drugar Pece Zombija) TutaMutaKamon Mumija, (a zvaćemo ga ubuduće samo TutaMuta) je jedan, realno, veoma objektivan promatrač. Em što je poreklom iz Egipta a živi u našim krajevima već duže vreme em, sem nekih opštih i veoma šturih istorijskih podataka, pojma nema... ni o čemu. Zbog toga je imenovan za našeg stalnog saradnika u oblasti EX-YU filma i TV.

Be the first to comment

Postavite pitanje ili ostavite komentar...

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.