Crank (2006)

Pomenuh ovde da svaki kultni film pa i onaj loši mora imati taj prepoznatljiv deo zbog čega ga neki (mi ili drugi) smatraju kultnim. “Crank” je upravo jedan od takvih. Lično, meni se on nič ne dopada ali sasvim razumem zbog čega ga neki mogu obožavati.

Pre svega tu je Jason Statham (The Meg aka Megalodon: Predator iz dalekih dubina (2018)) a on sam uživa status akcionog božanstva, naročito u njegovoj Britaniji. Zatim tu je i ludačka premisa o tipu kome je ubrizgana smrtonosna droga koju jedino može pobediti ukoliko mu je adrenalin na maksimalnom nivou. Opuštanje znači smrt za Chev Cheliosa pa će zbog toga raditi razne nezamislive vratolomije da bi zabavio publiku “Crank”-a ali i da bi ostao u životu. Mizogeni odnos prema svojoj devojci se ovde naravno podrazumeva ali seks na javnom mestu je samo delić ludosti koju će nam raspojasani Statham ovde prirediti.

Ali ludački tempo praćen je i ludačkom režijom tandema Neveldine/Taylor a nju jednostavno ne kapiram. Zbog čega upropastiti svaku akcionu scenu očajnim kadriranjem i montažom ? U “Crank”-u prokletstvo Jasona Bourna tj. načina na koji su tamo (Paul Greengrass ) snimljene akcione scene ovde je doživelo drastični hiper stilizovani vrhunac. Snimanje akcija kamerom “iz ruke” bez totala i statičnih kadrova možda daje na dinamici ali je istovremeno užasno nepregledno tako da gledalac nakon nekog vremena oseti mučninu ukoliko pokuša da se koncentriše na događaje na ekranu.

Najgore od svega je što uprkos toj silnoj dinamici potenciranoj i načinom kako je snimljen “The Crank” i sa svojih 88 minuta povremeno/često deluje predugo i monotono.
Ali opet, možda ove nove, mlađe turbo generacije, lakše prihvataju ovu vizuelnu estetiku koju nam pružaju Neveldine/Taylor ali 100% sam siguran da ne postoji ni teoretska šansa da za napr. nekih 30 godina neko “The Crank” spominje kao nekakvo vrhunsko neshvaćeno remek delo sedme umetnosti.