Priznajem, filmove Roberta Rossellini-a nisam gledao. Znao sam da je režirao “Paisa” i “Nemačku: godine nulte” i da je bio istaknuti predstavnik italijanskog neorealizma. Sve vam to piše u onim, i u doba kada sam “morao” da ih čitam, ishabanim izdanjima “Istorije filma” Gregor i Patalas-a koji si mogao da pronađeš samo u nekim bibliotekama, poput one na FDU (beše to deo obavezne literature za prijemni ispit)
Na TV su retko/nikad prikazivali njegove radove (dela De Sike, Viskontija, Felinija, Antonionija su definitivno, što se tiče odabira filmskih urednika tada, bili dominantni iz te “škole”), ni ja nisam baš jurišao u Kinoteku kada bih u mesečnom repertoaru ugledao njegov film.
Nekako sam Roselinija pre svega vezivao za njegovu, neko vreme, slavnu suprugu Ingrid Bergman i, naravno, njihovu ćerku Izabelu. Roberto mi je uvek prvo bio muž od Ingrid a tek potom i nekakav režiser.
Nakon “Putovanja u Italiju” shvatam da sam pogrešio. Rosselini je, pre svega bio, veliki režiser.
Bračni par Džojs odlazi u Napulj, kako bi unovčio nasledstvo-kuću koju im je ostavio rođak Homer.Dan za danom oni shvataju da njihov odnos postaje sve gori. I umesto da pokušaju da pronađu rešenje za bezizlaznu situaciju, svako kreće svojim putem.Ali stvari polako odmiču kontroli i privremena razdvojenost vodi ka suočavanju sa mračnom prošlošću.
Rosselini vodi svoju junakinju Katarinu Džojs (a time i nas) kroz muzeje, istorijske lokacije, uske uličice starinskih gradova, ostataka Pompeje i, uvek aktivnog, Vezuva.
Svoje ljubavno pismo otadžbini Rosselini ovekovečuje savršenom crno belom fotografijom i ostavlja svima nama neku vrstu vizuelnog spomenika vremenu koje je odavno prohujalo.
Čudno je gledati te, kako se ono danas kaže, “turističke atrakcije” a bez gomile sveta koji drži mobilne u rukama i pravi selfi priče na svojim društvenim profilima. Bilo je to doba kada su se u ovakve avanture mogli uputiti samo bogati penzioneri (iz napr. Britanije) ili njihovi uštogljeni mlađi naslednici…sav onaj svet koji je Agata Kristi sjajno opisivala i radosno ubijala u nekim svojim kriminalističko turističkim zapletima.
I bračni par Džojs pripada tom svetu, svetu koji se žali kako su Italijani jel’te lenji jer spavaju “ko mrtvi” u sred podneva, ili su primitivni jer veruju u nekakve starinske paganske običaje. Njih dvoje su, naravski, iznad tih prizemnih emocija. Ubrzo će shvatiti koliko greše…
I dok je lik usamljene Katarine svojom storijom savršeni vodič kroz živahnu Italiju, Sandersov Aleks, kao uobraženi džentlmen nesposoban da svoja osećanja direktno iskaže, na svom “putovanju” otkriva neke istine o sebi za koje i nije znao da postoje…
“Putovanje u Italiju” traje tek nešto manje od 90 minuta i u doba kada je prikazan nije pobudio neko veće interesovanje. Praktično beše zaboravljen. Ipak, odigrao je i tada značajnu ulogu kod pripadnika francuskog novog talasa koji su u njegovoj labavoj strukturi, koja suštinski nema neku tradicionalnu ispričanu priču, pronašli dosta inspiracija i potvrda za svoju filmsku filozofiju.
Tek kasnije, poslednjih decenija biva nanovo vrednovan i analiziran i, moram priznati sa pravom, smatran remek delom.
Rosselinijev mozaik slike, zvuka i emocija u završnici “Viaggio in Italia” dovodi naš bračni par do katarzičnog raspleta u vidu niza snažnih sekvenci zbog kojih sam, u jednom trenutku, totalno nesvesno, počeo da aplaudiram…
Na skali od (1-6) ocena: 5
