Odavno nisam gledao originalnu “Dečiju igru” snimljenu 1988 godine ali sećam se da je bila prilično zabavna. Ovaj svojevrsni restart serije (čitava franšiza filmova o Čakiju je usledila nakon 1988 godine, poslednji samo dve godine (2017) pre ovog filma) definitivno nije (mnogo) zabavan.
Scenarista Tyler Burton Smith i režiser Lars Klevberg su odgovorni za ovu papazjaniju. Doduše odgovorni su i za početni koncept koji je, na papiru, svakako delovao sveže i zanimljivo, sasvim u skladu sa današnjim vremenom.
Naime ovde je Buddi (tj. Chucky kako će nazvati sam sebe nešto kasnije) neka vrsta lutkarske Alexa-e, Cortane, Siri-ija, pravi asistent koji može da kontroliše sve elektronske uređaje Kaslan korporacije (imaginarna super kompanija koju na filmu otelotvoruje Tim Matheson), da pali/gasi televizore,svetla itd…
Ali ne samo to. On deci pomaže prilikom učenja, lično im donosi/pakuje školske torbe, dakle radi sve što i virtuelni asistenti ali i više i bolje i stvarnije.
E sad, zamislimo šta bi se desilo kada bi se jedan ovakav perfektni proizvod veštačke inteligencije otrgao kontroli i postao loš….veoma loš.
Kako vreme prolazi i sam film postaje loš, veoma loš. Taj neispravni Buddi/Chucky dospeva u ruke samohrane majke (Aubrey Plaza inače sasvim dobra glumica koja je ovde totalno miskastovana) tačnije njenog sina (sa slušnim aparatom) koga glumi Gabriel Bateman (koga znamo iz gomile horor filmova poput Lights Out (2016)).
I kao što njih dvoje ne funkcionišu kao majka i sin tako i Chucky/Buddi (kome ovog puta glas pozajmljuje legendarni Luk Skajvoker tj. Mark Hamill) u ovom filmu nije dovoljno opak da bi bio stvarno strašan a vala nije ni dovoljno maštovit da bi njegova ubistva delovala nešto više od onog što smo milion puta već videli u sličnim “grozomornim” projektima poput “Slagalice strave aka Saw”.
Krajnjem utisku ne pomažu ni neki stvarno zabavni trenuci (jedan kadar sa dečijom ekipom u završnici, drugi kadar sa komšijom i njegovom majkom itd…) jer ih ima toliko malo i kratko (trepneš i gotovo) da ne vredi gubiti vreme…
Postoji scena, negde pri kraju prve trećine, u kojoj klinci (sa gornje slike) gledaju “Masakr teksaškom motornom testerom” i umiru od smeha. Naš lutak Chuck to protumači kao znak da upravo na takav način, masakrom, nasmejaće i zabaviti svog drugara.
Idejno ovo je razumljivo (igranje nasilnih igrica i gledanje takvih filmova upravo izaziva takvo ponašanje i u pravom životu) ali je istovremeno, totalno pogrešno…da ne kažem i glupo (da je tako ja bih već bio serijski ubica).
Ali, nije problem u toj glupoj ideji…problem je što izgleda autori ovog filma stvarno misle da je “Masakr teksaškom motornom testerom” mnogo smešan film pa pokušavaju da nam sve masakre u svom filmu učine smešnim.
A možda jednostavno ja nemam smisao za humor…
btw. moram hitno da završim sa ovom recenzijom jer čujem da se mnogo dere ona devojka koju sam kidnapovao prekjuče i smestio u podrum. Mora da je nekako strgla flaster sa usta….
Na skali od (1-6) ocena: 2
