Ova sasvim pristojna britanska komedija (inspirisana stvarnim događajima u prvoj polovini prošlog veka) okupila je ispred kamere Hugh Granta i Meryl Streep a iza (kamere) Stephena Frearsa, što znači da se na ovom projektu okupila respektibilna ekipa.
Florence (Meryl Streep) je bogata naslednica (bogastva je nasledila od oca a od bivšeg muža samo sifilis) koja obožava (klasičnu) muziku i sve svoje pare ulaže/pomaže u njene autore i izvođače (Toskanini).
Njena životna želja je da zapeva u Karnegi Holu. Jedini problem…nema blage veze sa pevanjem.
Godina je 1944, Njujork.
Glavni organizator i manipulator je njen ljubavnik i saputnik St. Clair Bayfield (Hugh Grant), neuspešni glumac koji živi sa svojom drugom ljubavnicom Kathleen Weatherley (Rebecca Ferguson). Na neki svoj čudan način Bayfield voli Florence i pokušaće da joj ispuni želju.
Po nekoliko stvari će te pamtiti ovaj film. Pre svega po tome što je ovo, manje više, istinita priča koja samo još jednom dokazuje da ako imaš dovoljno para možeš sebi omogućiti gotovo sve što poželiš…
Batalite ono “I bogati plaču” jer uglavnom ne plaču (a ako se to i poneki put desi naći će nekog da im briše suze).
Opet, ma koliko suštinski lik Florens i svih onih u njenom okruženju koji su spremni da prihvate ovu obmanu radi ličnih interesa i nije pozitivan, zahvaljujući inspirisanoj Meril Strip i “pakovanju” Stivena Frearsa ona će nam postati i mila i draga tokom ovih 100ak minuta filma.
I to je sasvim okej. Ovo je komedija…nije teška drama.
Ako vam kažem i da Meril Strip ovde autentično izvodi Florensino “pevanje” ne bežeći od toga da nam “prizna” da i sama nije neki pevač to je još jedan od razloga zbog čega bi ste “morali” pogledati ovaj film…naravno ako volite gospođu Strip.
Dobar film. Dobri glumci. Dobar scenario. Dobra režija.
Na skali od (1-6) ocena: 3+
