Dok sam gledao “Red Screening” (iliti The Last Matine pod kojim se takođe distribuirao) verovao sam da je ovaj urugvajski film smešten u Montevideu 1993 godine neka vrsta pokazne vežbe tj. tiketa za Ameriku(Holivud) režisera Maximiliano Contenti. Pokazalo se da se (ne baš mlad kako sam mislio) Maximiliano nakon ovog ostvarenja stacionirao u Španiji gde, navodno, snima novi film.
Zašto “pokazne vežbe” ? Pa zato što jedino što je u ovom slasher-u izistinski funkcionisalo jeste njegova vizuelna prezentacija.
Priča (ako to tako možemo uopšte i nazvati) je veoma bazična i bavi se dešavanjima u gotovo praznoj bioskopskoj sali u kojoj se prikazuje nekakav Frankeštajn film (inače, scene na platnu su zaista iz jednog filma o Frankeštajnu ali iz 2011 godine) gde neki manijak čereči tu malobrojnu publiku koja se zatekla na poslednjoj večernjoj predstavi po užasno kišnom danu…
Glumci su baš loši a kada tu uključimo i neke, nadam se nenamerno, amaterski odrađene scene ne piše se baš dobro gledaocima ovog filma…
Doduše ako imate u vidu da gledaoci (u filmu) em što gledaju znatno gori film nego mi, em što će, uglavnom, biti ubijeni na najgrozomornije načine ne smemo se mnogo ni žaliti.
Vizuelno ovo je lepo upakovano i prepuno raskošnih boja koje bi možda neke od vas podsećale na Almodovara ali nesumnjivo je da ovde Maximiliano Contenti omažira dela Daria Argenta (Occhiali neri aka Dark Glasses (2022)) ali bez žestine i veštine tog legendarnog autora.
Na skali od (1-6) ocena: 2/2+
