Giorgio Darica nakon povratka sa poslovno-kriminalnog puta u Milano zatiče svoju ženu mrtvu. Tačnije, to je ono što svima priča a pre svega korumpiranom sudiji kome se prvo obrati za pomoć (i za čiji račun je i bio u Milanu). Sudija treba da mu obezbedi alibi jer ako Darica padne u policijske ruke povući će sve sa sobom (obećava Darica sudiji).
Advokat koji mu pomaže (a plaća ga sudija) smešta Darica, zajedno sa njegovom ljubavnicom Liz, u jedan napušteni hotel van Rima, gde treba da se krije dok malo ne slegne prašina.
To za prašinu bi trebalo da važi i za napušteni hotel ali u tom objektu (na nekoliko spratova koji se nalazi u kraju koji liči na današnje Ledine/Altinu) i nema mnogo prašine. Takođe nema ni struje (pa moraju da pale sveće) ali zato tople vode ima kol’ko hoćeš što nam pruža priliku da gledamo kako se Liz tušira a vala i druge dame u ovom filmu vole da se brčkaju.
Prvih tridesetak minuta zaista je monotono/dosadno. Kada se Darica i Liza smeste u hotel i dalje priča ide prilično sporo (samo su praktično njih dvoje na ekranu uz nekakvu kvazi paralenu istragu policije ubistva Daricine supruge).
Lisa je pomalo paranoična/sluđena jer ne sme da izlaze nigde van hotela te osim što se tušira i često vodi ljubav sa svojim Daricom njihovi razgovori se uglavnom vode oko toga ko je ubio njegovu ženu. Darica kaže da nije kriv, Liza mu baš i ne veruje ali ga voli…ludo voli.
Nekako pregurate ove delove filma zbog glumice Patrizia Viotti koja čitavim telom (u providnoj spavaćici i bez spavaćice) udahnjuje život svom liku Liz ali ipak to nije dovoljno. U stvari kompletna glumačka ekipa iz filma je neka vrsta, rekao bih, trećeg italijanskog ešalona glumaca jer ni jedan, barem u ovom ostvarenju, nije pokazao/dokazao da ume glumiti.
Naročito to važi za glavnog glumca Stelio Candelli-a koji je tako užasno loš da scene gde treba da nam prikaže “stanje svog izmučenog uma” deluje groteskno na najgori mogući način.
Njegova “gluma” više odgovora za petog člana neke kaubojske bande koji će da vikne Ji-ha (Yeehaw) ili će imati scenu na vratima nekog kluba kao obezbeđenje.
Kada konačno nešto zanimljivo krene da se dešava jer, barem idejno, ovaj scenario ima dozu originalnosti, a to su trenuci kada Darica otkrije da možda on i Liza nisu sami u hotelu jer se čuju glasovi i pojavljuju neke devojke i baba i deda opet se većina toga svodi na sporovozno hodanje uz i niz stepenice ovog hotela u kome nema osvetljenja/struje a sve se jasno vidi gorela nam sveća ili ne.
Ipak u pojedinim trenucima, napr. u uvodnoj sceni i svaki put kada (retko) čujemo ovu pesmu:
“Death Falls Lightly” dobije nekakvu dodatnu, znatno bolju od realnog stanja, dimenziju. Tome doprinosi i par oniričkih momenata u kojima ne znamo, kao i glavni junak, da li je ono što vidi samo proizvod njegovih košmara ili se zaista dešava.
Na kraju konfuzni scenario i loša gluma umiksana sa ravnodušnom, preko one stvari, režijom doprinosi da konačna ocena za ovaj giallo bude niska.
Na skali od (1-6) ocena: 2
*Patrizia Viotti je 1976 godine, zajedno sa svojim suprugom, uhapšena zbog šverca heroina i to je bio kraj njene karijere
