Sad kada sam pročitao da je serija “The Crow Girl” u stvari ekranizacija trilogije, u švedskoj poznatoj kao “Victoria Bergmans svaghet Series”, dua (pisaca) koji koristi pseudonim Erik Axl Sund koja je originalno objavljivana od 2010 do 2012 (a da bi se na engleskom govornom području pojavila u jednom džinovskom tomu od preko 700 strana nekoliko godina kasnije) još više mi je jasno zašto je ova Paramount+ produkcija ispala upravo ovako…traljava.
Znači ovo je trebao biti skandinavski noir koji je transponovan u London i u kome su, naravno, likovi i situacije takođe lokalizovane tačnije britani-zovani.
Neki put, retko, tako nešto zaista uspe (prva sezona The Killing (2011) zaista nije bila loša, naprotiv)
ali najčešće od toga na kraju ispadne “The Snowman” (koji je, doduše, mada na engleskom, ipak i dalje radnjom smešten u Oslo).
U seriji “Vrana” u glavnom fokusu je detektivka DCI Jeanette Kilburn (glumi je šarmantna Eve Myles) koja istražuje slučaj ubijenih mladića koje neko, gole mrtve i u torbi/najlonu, ostavlja na različitim lokacijama u gradu.
Prvi leš je ostavljen ispred kancelarije upravo uhašenog zubara koji je optužen za pedofiliju a kada njegova psihijatrica Dr Sophia Craven (Katherine Kelly) bude uključena u istragu ove dve žene se nađu u središtu niza zločina.
Taj niz uključuje i nestanak jednog dečaka nekoliko decenija ranije, sudbine mladih migranata koji se iskorišćavaju za ilegalne borbe (pesnicama) i dilovanje droga, korupcijske veze između biznismena i policije i sve to (i još više) umiksano uz balansiranje (prilično lošim) između trilera i ozbiljne drame.
Ova serija i sa zanatske strane započne veoma traljavo i tokom prvih par epizoda imao sam gomilu nekih ideja/rešenja zašto nekoliko paralelnih tokova priče, sa likovima koji se tada uopšte ne prepliću, deluje ovako neujednačeno i konfuzno.
Od toga da su u pitanju različite vremenske “zone” dešavanja tj. preplićanje prošlosti i sadašnjosti do toga da su pojedini momenti u stvari samo imaginacija nekih likova da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju samo loše montirano/režirano.
Svi ti događaji se zaista odigravaju u isto vreme i biće malo kasnije nekako i povezani (a neki i ne baš previše).
Poslednja, šesta epizoda, je paradigma svega onog što smo pre toga videli. Na primer u njoj se nalazi jedna brilijantna zaista emotivna scena u kojoj su i Eve Myles a naročito Dougray Scott odlični a opet sam zaplet se raspliće na veoma katastrofalan (u smislu i kako je prikazano i šta nam taj rasplet donosi) način.
Plot-twist koji je, navodno, iznenađenje (a verujem da će prosečan ljubitelj misterija to znati već nekoliko epizoda unazad) umesto da nas uvede u nekakav psihološki triler krešendo donosi samo jednu dodatnu scenu koja nam nagoveštava u kom smeru će ići nastavak serije (a koji se već snima) i koji me uopšte ne privlači da poželim da ga ikada pogledam.
Na skali od (1-5) ocena: 2
recenzija: DeHičkok
